Različita su tumačenja kako je naš premijer prošao u razgovoru s hrvatskim komičarem koji mu se preko telefona predstavio kao šef kabineta hrvatskog premijera. Činjenica da je pet minuta Aleksandar Vučić s njim razgovarao govori ponešto. Na stranu to, mnogima je palo za oko ili uho kako je Vučić na dva pitanja „kako ste“ dva puta odgovorio „starački“.
Šta je tu čudno? Pa, Vučić ima tek 45 godina.
Često u javnosti čujemo kako smo stara nacija. Umorna. Kako izumiremo. Nije li, onda, premijer pravi, reprezentativni uzorak nacije?
Pre petnaestak godina jedan profesor Fakulteta političkih nauka pričao je nama deci kako je Srbija sve najbolje što je imala izgubila u dva svetska rata. Naročito u prvom.“Pogledajte ko je na ulici ujutru – sami starci, nigde omladine“, tako je govorio profesor.
Šta smo mogli mi deca da pomislimo do da smo mi što pretekosmo ostatak ostatka. Senka.
Kako ostaresmo? Dva svetska rata. A posle dva svetska, snašle su nas i devedesete godine dvadesetog veka. Kako se umorismo?
Petog oktobra ove godine navršiće se petnaest godina kako nas je, kao vladar, napustio Slobodan Milošević. U oproštajnom govoru rekao je i: „…Imam nameru da se malo odmorim, da više vremena provodim sa svojom porodicom, posebno sa svojim unukom Markom…“
Poznato je, niti se on bio odmorio, niti smo se mi, niti se Srbija, odmorila i postala „dosadna zemlja“.
Dragan Hadži Antić je u intervjuu za Njuzvik prošle nedelje pokušao da brani Miloševića na više načina, ne prvi put. Na primer – svi su ga izdali, sugeriše on, akademici, crkva, Dačić. Zanimljivija je njegova priča kako Milošević nije hteo da pobegne iz počivše SRJ, „nesrećne zemlje“, čiji je, ipak, bio predsednik. Da s njim, na Kubi, „puši tompuse i pije viski“.
Tako još jednom dobijamo sliku Slobe šmekera, „simpatičnijeg“ od svih potonjih vladara, pa i Vučića za kojeg psiholog Žarko Korać podozreva da pati od Prometejevog kompleksa.
Ali Hadži Antić, zanimljivo, u slučajevima ubistava Stambolića i Ćuruvije više respekta iskazuje prema sudskim odlukama nego prema, valjda, neupitnim obzirima voljenog Miloševića. Hadži Antićeve slutnje završavaju se pominjanjem Službe.
Kad se u poslednje vreme govori o rehabilitaciji Miloševića, nezaobilazna je još sveža knjiga Slobodana Antonića „Još nije gotovo“. Antonić Miloševića oprezno inauguriše u srpskog antiglobalističkog Če Gevaru i proroka pozivajući se na njegov poslednji govor o Srbima koje bi mogla da zadesi sudbina Kurda. Čini se da Antonić nastoji i da pomiri zabludelog ali dobronamernog Miloševića („ni svetac, ni demon“) i zabludele ali dobronamerne njegove protivnike, kao kada petooktobarske „napadače“ na tadašnju Saveznu skupštinu naziva niti demonstrantima, niti huliganima, što bi, ipak, bilo primereno doslednom slobisti, već „metežnicima“. Što će reći, guskama u magli.
I opet je tu slika Slobe šmekera koji je očuvao suverenitet države – za Kosovo nije on kriv – a kada je otišao, potonji su sve raskrčmili.
Hoće li se Srbija ove godine više sećati Slobe ili petog oktobra?
Vučića što se tiče, verujem mu da se oseća starački.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
