Ništa nije bilo neobično u apelu Sabora Srpske pravoslavne crkve sveštenstvu da služi moleban za prestanak kiše i da pozove vernike da pojačaju svoje molitve. Crkva se i inače moli – nazovimo to njenom osnovnom delatnošću – i nema crkve bez molitve. U vreme velikih nesreća pogotovo.
Cilj senzacionalističkog izveštavanja o samoj vesti da se služi moleban može biti zasnovan na proceni da će se time povećati čitanost ili gledanost, kao što objavljivanje „informacije“ o neispravnosti vode može biti motivisano željom da se poveća prodaja flaširane vode.
Tumačenja molitvi kao ćiribu-ćiriba zaludnih popova su ili plod nerazumevanja ili izražavanje ateističkog stava na koji ateisti imaju pravo. Podsmevati se pak bilo kojoj crkvi zbog molitvi je apsurdno. Zapravo, protivnike crkve bi umnožavanje molitvi trebalo da raduje, jer se molitvama crkva „vraća“ svojoj osnovnoj misiji koja ponekad više ili manje biva potisnuta u drugi plan pred funkcijama crkve kao društvene institucije.
Nema ništa sporno ni u tumačenju da su nesreće, uključujući i bolesti, posledica greha. U hrišćanstvu je to oduvek vredelo, pa bi poziv na „reformisanje“ takvog učenja maltene bio poziv na ukidanje crkve. Ali ako bi stav Crkve bio da su poplave direktna posledica ishoda Evrosonga ili organizacije gej parade – na šta upućuje izjava mitropolita Amfilohija – otišlo bi se predaleko. Ili je naš arhijerej na direktnoj vezi s nebom pa to nesumnjivo zna.
Ako stvar pojednostavimo i prihvatimo da su neka izuzetno naglašavana ljudska prava greh, zašto Evropa, o kojoj je mitropolit govorio, nije opomenuta ranije zbog, možebiti, većih grehova? Na primer, da ne idemo dalje u prošlost, zašto se veći potop nije dogodio Evropi posle pogibije više od 360 afričkih imigranata kod Lampeduze oktobra 2013, zbog geta za Rome u pojedinim zemljama EU ili zato što su dopušteni ratni zločini devedesetih? S druge strane, crkvi je nemoguće da odustane od učenja da je homoseksualnost greh. Na kraju, u konkretnom slučaju, to nije umotvorina SPC. Kada bi to učenje „reformisala“, crkva bi, ponovo, ukidala samu sebe.
Dobar pristup možda je ponudio papa Franja kada je rekao „ko sam ja da im sudim“, misleći na homoseksualce. Papa je istrajao u stavu o grehu, ali je ponudio, umesto kletvi i priča o „smradu sodomskom“, blagu reč, jer crkva treba da se stara za spasenje svih. Crkva i skeptici bi mogli i da se nađu oko tumačenja nesreće kao posledice greha. Zna se da besomučno zagađivanje izaziva kataklizme. Srbija bi, srazmerno snazi svoje industrije, bila među najmanje krivima za, na primer, „bušenje“ ozonskog omotača, ali ima makar i sićušan udeo u svečovečanskom grehu ili, drugačije rečeno, pogrešnoj politici. Sledstveno, trpi i posledice kao i svi drugi Zemljani koje u tom trpljenju umemo da zaboravimo, pa i najbliže komšije.
Tako nam je, samo dan-dva nakon „istorijske“ posete premijera Vučića Sarajevu, u prvi mah promaklo da je poplava odnekud došla u Srbiju, da je stradanja bilo i u susedstvu. Onda su počeli da se množe izveštaji samo o stanju u Republici Srpskoj, kao da nas zanima samo nesreća „naših“ ili kao da su se poplave zadržale na granici RS i Federacije BiH. Slično je bilo i kod komšija.
Moleban i izjava mitropolita su bili zanimljiviji, pa je javnosti u Srbiji gotovo promakla izjava patrijarha Irineja o ujedinjenju Srbije i RS, po ugledu na ujedinjenje Rusije i Krima, opet samo dan-dva posle Vučićeve posete Sarajevu. U BiH ta izjava, naravno, nije prošla neprimećeno. Pre stotinak godina, prema pokojnom Radovanu Bigoviću, Pravoslavna crkva u Srbiji promenila je ime u SPC kada je došlo do „simbioze, čvrste organske veze između srpske nacije i pravoslavlja… kada je zaista bila velika nacionalna euforija“.
Euforija ili preterana briga za „nacionalnu stvar“ u kojoj se smisao vere zamagljuje ponegde kao da još traje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
