Glas naroda

Mediji, koji su uvek bili „režimski“, najpre su jedva dočekali objavu da su baš Amerikanci ubili radnike ambasade Srbije u Tripoliju – senzacionalistički to pakujujući u naslove koji treba da izazovu osećaj „opet nas ubijaju“ – da bi se potom presaldumili, tvrdeći kako će dve nekada međusobno neprijateljske zemlje, a sada „partnerske“, sve okolnosti zajedno, u slozi, da utvrde.

Dobro je, ne samo za izgradnju poverenja između Srbije i Sjedinjenih Država, što uopšte nije lak posao, i to što se američki ambasador u Srbiji ogradio od džejmišejovski ohole konstatacije portparola Pentagona da američko vazduhoplovstvo nema veze sa smrću Slađane Stanković i Jovice Stepića.

Nekom ironijom, tragična vest iz Libije stigla je istog dana kada je predsednik Srbije potpisao Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i NATO. Sutradan je u Beogradu održan od ranije planirani protest protiv saradnje Srbije sa alijansom. Organizatori protesta i njihove pristalice tvrdili su kako državni mediji nisu preneli ni slova o tom skupu, što je moguće. Tradicija prećutkivanja nepodobnih u Srbiji je jaka.

Međutim, antinatovci greše kada sebe predstavljaju glasom naroda. NATO u Srbiji jeste veoma nepopularna organizacija, ali uglavnom na nivou gunđanja. Nekakav organizovani otpor sve boljim odnosima Srbije s alijansom apsolutno ne postoji. Uostalom, čak i 1999, usred bombardovanja, na antinatovske skupove po Srbiji – poput „čuvanja mostova“ – išao je samo ko je morao, pošto su to pre bile demonstracije podrške ondašnjoj vlasti nego li protiv NATO-a.

Kada se, dakle, zna da nekog velikog narodnog protivljenja zbližavanju s alijansom nema, mediji nisu ni imali Bog zna šta da prećute. A ako su antinatovci 1999 izražavali lojalnost herojskom predsedniku, kome se zavetuju ovi današnji? Rusiji, naravno, do čije su ambasade prošetali tokom svog protesta.

Rusija je sa nivoa svojih portparola pokušala da iskoristi situaciju nakon ubistva u Libiji, predstavljajući na indirektan način vlast u Srbiji kao servilnu prema Zapadu. Srbija, prema tvrdnjama diplomata, trpi ruski pritisak zbog svojih dobrih odnosa sa NATO, ali pitanje je koliki je domašaj tog pritiska. Sudeći prema iskustvu Crne Gore, ne izgleda da je veliki – osim ako smatramo da Srbija i Crna Gora ne pripadaju istim „interesnim sferama“. Ako, dakle, Srbija smatra da je u njenom interesu što bolja saradnja sa NATO, a očigledno da smatra, onda ona na njima treba da radi.

Međutim, ako jednog dana na dnevni red dođe pitanje članstva Srbije u NATO, ne bi trebalo slediti primer Crne Gore u pogledu načina učlanjenja. Crnogorska politička elita, naime, čvrsto je rešena da zemlju uvede u NATO bez referenduma. Jedno od objašnjenja je da bi referendum nepotrebno uzburkao strasti, drugo da parlament ima legitimitet da o tome odluči. Što se tiče Srbije, bolje je da o eventualnomčlanstvu bude raspisan referendum, ne samo zbog istorije. Ulazak u organizaciju kolektivne bezbednosti suviše je krupna stvar da bi o njemu odluku donosila samo elita.