Odlaganje objavljivanja izveštaja Evropske komisije o napretku zapadnobalkanskih zemalja koje žele da postanu članice Evropske unije briselske diplomate objašnjavaju predstojećim izborima za Evropski parlament.
Objavljivanje je bilo planirano za sredinu aprila, ali se odlaže za period posle izbora koji će biti održani od 23. do 26. maja, što znači da bi se ono konačno najranije moglo dogoditi krajem maja. Možda će biti tako, ali ima razloga očekivati dalje odlaganje pošto će Komisija posle izbora imati ono što se smatra pametnijim poslom, pogotovo ako se obistine procene prema kojima će stranke kao što su Alternativa za Nemačku i Nacionalni zbor Marine le Pen ostvariti dobar rezultat, odnosno osvojiti i do trećine evroposlaničkih mesta.
Tumačenje prema kojem se objava izveštaja odlaže zbog izbora ne zvuči uverljivo. To bi značilo da se sadašnje elite koje predstavljaju, na primer, Angela Merkel i Emanuel Makron, pribojavaju da će priču o proširenju EU u finišu predizborne kampanje umeti da iskoriste njihovi populistički protivnici.
I to bi značilo da bi u izveštaju pisalo nešto baš lepo o kandidatima kao što su Srbija, Albanija i Crna Gora. Ali to je nerealno. Dok građani sve tri zemlje protestuju, dok oblast vladavine prava sve tri zemlje ne može dobiti nikakve pohvale, dok jednu potresaju korupcionaške afere, drugoj su institucije paralisane, a treća ima vlast koja kao da je integriše u Evroazijsku uniju, nikakvih lepih reči ne može biti.
Čak i da je situacija drugačija, Komisija je davno zauzdala svaki entuzijazam u pogledu daljeg proširenja. Već čuvenu Junkerovu 2025. godinu su čim ju je pomenuo odmah stali da interpretiraju tek kao mogućnost.
Čemu onda odlaganje?
Praksa odlaganja objavljivanja izveštaja nije ništa novo. Sadašnje odlaganje priziva na sećanje jedno iz jeseni 2015. godine. U to vreme Turska je još uvek makar formalno bila na takozvanom evropskom putu, iako u realnosti još tada fantomskom, i za EU, odnosno njene elite, bila je važna iz sasvim drugog razloga: da, naime, zauzda, izbeglički talas koji je nadirao ka Evropi. Da Brisel i Ankara nađu zajednički jezik po formuli zatvaranje granice za finansijsku injekciju.
Turski novinari koji su tih dana u velikom broju bili pozvani na konferenciju o slobodi medija u zgradu Komisije bili su s pravom besni na domaćina, komesara za proširenje Johanesa Hana. Pale su i teške reči i pominjanje „krvi na rukama“. Za EU je sloboda medija bila draga, ali joj je draži bio Erdogan kao primalac izbeglica, u to vreme prvenstveno iz Sirije.
Male balkanske vođe nemaju za EU značaj kakav ima Erdogan, ali je dobro poznato njihovo gledanje kroz prste autokratiji, korupciji, evroazijskoj spoljnoj politici sve dok im one, kako se to obično kaže, završavaju posao.
Uzmimo možda najmanji od svih problema kao primer – spoljnu politiku. U svežoj svađi Ivice Dačića i Nenada Popovića u vezi sa razgraničenjem, šef diplomatije je krenuo da tumači šta je zapravo stav Vladimira Putina, pod pretpostavkom, koja naravno nije neosnovana, da Popović sledi kurs Moskve. Dačić je pokušao da dokaže da je on, u stvari, bliskiji Putinu od Popovića.
Članstvo u EU je, ne treba gajiti iluzije, daleko za zapadnobalkanske zemlje. Ono što je važnije, dostizanje standarda kakvi u EU postoje, takođe se udaljava politikom gledanja kroz prste. To je, međutim, deo politike velikih sila odvajkada. Građani, ukoliko to uopšte žele, sami moraju da se izbore da im društva postanu normalna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
