Gori i teži

Šef i ortaci su, međutim, tu gde su već gotovo sedam godina.

Otkako su počeli protesti mogu se, među nama koji želimo što skoriji kraj ovog režima, čuti različita predviđanja: od onih optimističnih prema kojima je režim ušao u terminalnu fazu – što možda može delovati podsticajno – do upozorenja da se ne treba uljuljkivati jer se kraj iz različitih razloga ne nazire. Najmanje sporan bio bi zaključak da je vlast sada u situaciji da joj nije svejedno.

Kao pomenuta podmetačina mogao bi se protumačiti intervju koji je šefov ortak, ministar unutrašnjih poslova, dao jednom od njihovih tabloida, gde preti navodnom kukolju u Srpskoj naprednoj stranci. Kukolj, kaže on, diže glavu, paktira sa opozicijom – pišući, na primer, saopštenja „mlaka kao planinski potok“ (!) – sa glavnim ciljem da, šta bi drugo, smeni šefa dok beži (kukolj) „od gnjeva koji ide“.

Ništa prirodnije od toga da baš on, proslavljeni Nebojša iz Beograda, kao šefov intimus – ako šef uopšte nekome do kraja veruje – njemu prenosi izraz lojalnosti, a javnosti poruku koja može biti doživljena kao podmetačina, ali i pretnja, ne toliko kukolju, koliko bilo kome ko pomisli da im se suprotstavi.

Ministar policije najavljuje da će šef biti „gori i teži u svim merama koje preduzima i donosi baš zato što ti pritisci postoje“. Ti u SNS što tobože pritiskaju, šefa „ne poznaju dobro“, kao što ga poznaje ministar.

Šta god je ministar bistar kao planinski potok hteo da kaže, obećanje goreg i težeg ne zvuči nerealno. Nedugo posle ministrove najave, šef je obećao, kako je preneo RTS, „drakonske kazne za počinioce krivičnih dela uključujući i doživotnu kaznu zatvora“. Ništa sporno, rekla bi Đurina Smiljka, tako i treba sa ubicama dece, nasilnicima, narko bosovima. „Država će pregaziti kriminalce, poručio je predsednik“.

Tumačenjima prema kojima je reč o obračunavanjima klana sa drugim klanovima nema se šta dodati. Doživotni zatvor, uz teatralno „baš me briga za ljudska prava“, zvuči kao surogat za smrtnu kaznu koja ne može biti uvedena zbog klete Evropske unije. Pomalo se razlikujemo od Turske.

Dakle, na stranu izmene kaznene politike, poruka je da se može teže i gore „na svim nivoima“, koliko je to moguće u postojećim uslovima. Pokazalo se ipak da manevarski prostor nije mali.

Mada je izgledalo da će na poslednjem sastanku SNS-a biti doneta odluka o izborima, to se nije dogodilo, što potvrđuje ocene da vlast nije načisto šta da radi iako bi ponovo mogla da računa na još jednu „veličanstvenu pobedu“ u okviru sistema koji je napravila.

Nije načisto ni druga strana koja sebe još nije definisala, makar nečim kao „ko jedini sme da vas pogleda u oči“, ali koja, širenjem protesta van Beograda, čini da vlasti ne bude svejedno.