Granice i reakcije

 Edi Rama kaže da ne brine zbog primedbi SAD i EU na njegovu izjavu o ujedinjenju Kosova i Albanije. A i zašto bi brinuo? Zaista su reakcije Evropske unije na Raminu „pretnju“ blage. Čak se stiče utisak da nikakve reakcije ne bi ni bilo da srpski zvaničnici nisu zakukali.

Albanski premijer svestan je da njegova zemlja, kao i Kosovo, u Briselu nije prepoznata kao neko od koga se obično očekuje da pravi probleme. Zna se ko su „loši momci“ na Balkanu bili devedesetih i, neizbežno, oni će još neko vreme imati na leđima to breme. Otuda blage reakcije.

Zanimljivo je što je Ramina izjava zasmetala samo zvaničnicima Srbije. Tačno je, Srbija ima najviše razloga da bude nezadovoljna, jer bi pretpostavljeno ujedinjenje nju doticalo najviše. Ujedinila bi se albanska država sa teritorijom Srbije koliko god to zvučalo fiktivno.

Ipak, prekrajanje granica na Balkanu, makar samo „u najavi“ – a što je sada strogo zabranjeno uz izuzetak odvajanja Kosova od Srbije kao „jedinstvenog slučaja“ – trebalo bi da uznemiri i druge balkanske zemlje.

Na primer, Crnu Goru, koja je zbog Sutorine, koja nama deluje beznačajno, nedavno ustalasala svoje odnose sa Bosnom i Hercegovinom. Trebalo bi da uznemiri, na primer, i Makedoniju. Da li bi Makedoniji odgovaralo formiranje šire albanske države koja bi je okružila?

Na izjave poput Raminih, ako pretpostavimo da one smetaju samo Srbiji, Crna Gora i Makedonija mogle bi da reaguju makar iz solidarnosti sa Srbijom. Pogotovo ako je tačno da Srbija od 2012. ima odlične odnose sa Podgoricom i Skopljem, kako to ističu zvaničnici, naročito ovi u Beogradu.

Naravno, Ramine izjave mogu se posmatrati i kao čista fantazija i bacanje prašine u oči pre svega građanima Albanije i Kosova čiji vođa albanski premijer pretenduje da bude. Zaista, kratkoročno, možda i srednjoročno, od bilo kakvih ujedinjavanja i razjedinjavanja na Balkanu nema ništa.

Tako i u slučaju Bosne. Dodik je 2011. naišao na veliki otpor EU kada je obećavao referendum o odlukama visokog predstavnika u BiH koji se razumevao kao najava nekog budućeg referenduma o otcepljenju Republike Srpske. S druge strane, izjave koje Rama daje u kontinuitetu od prošlog oktobra apstraktnije su. Iako je nerealno da bi se ujedinjene Albanije moglo sprovesti ne samo za Raminog liderstva, već možda i za života, ko bi mogao da jamči da se to neće desiti kasnije u ovom veku? Ako se po svom jutru poznaje, ne izgleda da će ovo stoleće biti obeleženo stabilnošću.

Trenutno smo u vremenu u kojem u Evropi dominira racionalna politika, kada se prekrajanju granica osim volje moćnih suprotstavlja i logika koja postavlja pitanje šta bi bila (korisna) svrha ujedinjenja. Šta će biti kasnije niko pouzdano ne zna. Ali ako ozbiljni ljudi govore o mogućnosti izbijanja svetskog rata na istoku Evrope, ili o mogućoj eksploziji na Dalekom istoku, o Bliskom istoku da ne govorimo, zašto bi bila nemoguća nova kriza na Balkanu? Novo i dobro je da su kapaciteti Balkana da ponovo bude epicentar smanjeni.