Hoćemo u EU bez Hrvatske

Nešto slično, vrlo otrežnjujuće, rekao je tokom vikenda hrvatski predsednik Zoran Milanović podsetivši kako je put njegove zemlje u Evropsku uniju, čija je članica gotovo osam godina, svojevremeno vodio preko Ljubljane.

Srbija bi, sudeći po izjavama njenih zvaničnika, želela da postane „punopravna članica EU“ ali, ako je moguće, da na taj cilj stigne preletanjem Hrvatske. Da zaobiđe prve komšije i u Brisel se uputi, recimo, baš preko Ljubljane, uz pomoć velikog prijatelja Janeza Janše.

Ali to je ona stara priča da hoćemo u EU pod našim uslovima. Srbija, da bi postigla svoj navodni evropski cilj, mora da ima normalne odnose sa svim članicama Unije.

Ocene da su odnosi Srbije i Hrvatske u poslednjih godinu-dve na najnižem nivou od rata, a što se objašnjavalo izostankom međudržavnih poseta, dobile su prvih dana maja potvrdu aktivnim koracima unazad.

U Borovu su Srbe na uskrs zastrašivali „navijači“ uz, praktično, podršku policije. Država je „reagovala“ kad je već bilo kasno.

U Beogradu je izmišljeno da Hrvatska pravi vojnu bazu na Kosovu, ispostavilo se da je reč o povećanju broja vojnika u KFOR-u, ali to nije sprečilo Aleksandra Vučića da obeća da će „sprečiti ‘Oluju'“ na Kosovu.

Pa ipak, možda nije baš tako loše – makar ne treba brinuti za odnose među zvaničnicima. Dok Zoran Milanović malo malo s austrougarskih visina govori o „beogradskoj čaršiji“, pa i o „ološu u Beogradu“, što je doduše bio sms koji je Milorad Pupovac pustio u javnost, a Vučić i Vulin iza svakog ćoška vide ustašu, Beograd i Zagreb su se „našli“, na obostrano zadovoljstvo, u Bosni i Hercegovini.

Do mere da se govori o srpsko-hrvatskom bloku udruženom da se bori za prava dva naroda-stada. Ko se još seća da su Milorada Dodika kao dragog gosta u Zagrebu primili septembra prošle godine i Milanović i Plenković?

U stvari se Srbija i Hrvatska „nalaze“ i na Kosovu, s tim da srpski zvaničnici to zabašuruju spinovanjem o hrvatskom kampu iz kojeg kreću „Oluja“, okupacija i slične fatamorgane.

Hrvatski šef diplomatije Gordan Grlić-Radman izjavljuje da Srbija nije svesna da SFRJ više ne postoji i da Hrvatska priznaje Kosovo kao državu, a Aleksandar Vučić je u Donjoj Gradini, naduvavajući brojke u Jasenovcu stradalih Srba i praveći paralele između NDH i RH, rekao: „Mi u granice ne diramo, ni u one od 2008. godine“.

U granice iz te godine kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ili je mislio na neke druge granice?

Ako se zvaničnici Hrvatske i Srbije kao ljudi mogu dogovoriti oko BiH i ako u vezi s Kosovom i Beograd i Zagreb uvažavaju realnost, problemi kao što je pitanje bunjevačkog jezika/narečja ili predstavljanje hrvatske nacionalne manjine u Skupštini Srbije izgledaju kao mačji kašalj.

U jednom trenutku izgledalo je da je veći problem neslaganje među samim predstavnicima Hrvata, pošto je ambasador Hido Biščević bio optužen da ga ne interesuju Hrvati u Vojvodini i pošto je navodno „izriban“ u Zagrebu.

A što se tiče Srbije i EU, teško je ne složiti se s Milanovićem koji je rekao da ima utisak „da na drugoj strani uopšte ne postoji stvarna ambicija da Srbija za 15 godina uđe u EU. To je možda zato što bi svi koji sad vladaju Srbijom, morali tražiti domovinu negde drugde“.