Hoćemo zastavu

Uzgred, pita se jedan mudrac, primećujući popularnost kaldrme u poslednje vreme, kad će da se kaldrmiše Ulica Milentija Popovića. Pa kad nam dođu visoki gosti iz sveta da se lepo protruckaju do Hajata. Onolika, dakle, hvala i pokuda prostora „kod konja“, performansi s dimnim bombama i prženjem jaja na rekonstrukotini.

Narod se, međutim, pita kad će na Ušću da se izgradi jarbolčina od osamdeset metara i na nju zakači zastavetina koja će, kako je najavljeno, moći da se vidi iz celog Beograda. Ne pominje se odavno, kao da postoje neki preči poslovi. A šta to ima važnije od ovog posla jer, kako je rekao zamenik gradonačelnika još prošle godine, „jarbol neće biti samo nacionalni ponos već i mesto na koje će dolaziti ne samo turisti, već i mladi iz čitave Srbije“. Biće rasadnik drugih jarbola po Srbiji. Zar je Vučić dao lažno obećanje?

Možda se radovi zahuktaju kad se najmanje nadamo i završe se na dan izbora, taman da pobednik celiva srpsku zastavu kao onomad Tuđman hrvatsku u Kninu. Dobro, jeste mi poređenje nategnutno – ali ne suviše. Onaj je Olujom pomeo Srbe iz Hrvatske za jedan dan, a ovi „naši“ ih stalnim nepogodama polako ali sigurno teraju i iz Srbije. Mnogo se namračilo, što reče Đilas, „kad pada kiša bude i oluja“, ali hajde da ga ne izvlačim iz konteksta.

E sad, kome će pripasti čast da se trijumfalno pojavi kraj zastave, ko će biti pobednik sledećih parlamentarnih izbora na proleće? Vlast nema dilemu da će ona, to jest da će Vučić kao njen izvor i utoka prisloniti svoje usne uz zastavu, a opozicija se, uglavnom, s tim slaže. Razlika je u tome što opozicija smatra da ta pobeda neće biti legitimna, pa zbog toga, uglavnom, i ne namerava da učestvuje na izborima – opredeljujući se za bojkot. Za sada je čvrsta u tom opredeljenju uprkos savetima Zapada i tobožnjim dijalozima.

Da vratimo Đilasa u kontekst. On, naime, kaže da je „energija u narodu velika“, da „ko ne sluša buru slušaće oluju“, sve u prilog bojkotu. Da „samo što ne krene da pada“, valjda misleći na vlast. Koliko veruje u sopstvene reči, on zna. Legitimno je biti za bojkot, kao i biti optimista – napisao čovek autorski tekst za Politiku, možda je to neki znak. Ima i vremena do glasanja.

U ovom trenutku energija, ne u čitavom, nego u jednom značajnom delu naroda, zaista jeste velika. I ide u prilog bojkotu. Ali ne samo bojkotu izbora, već okretanju leđa svoj patologiji. Energija je usmerena ka bojkotu Srbije. LJudi više nemaju strpljenja da čekaju slobodu i pravdu. Niti veruju u nju, ovde.

Sa zakašnjenjem sam pogledao hrvatsku seriju Novine. Red kriminala, red politike prožete kriminalom. Mediji između. U ovom drugom redu jedan od dvoje kandidata za predsednika države, a oboje su krajnji negativci, nastupa u ime fiktivne Hrvatske stranke slobode i pravde. I pobeđuje. Neću da mračim, niti da budem sugestivan, najmanje da prognoziram. Samo kažem.