Ima li života posle Vučića

Nepregledne kolone vozila sa turistima čekale su na graničnim prelazima, Ivica Dačić i Marija Zaharova pili su, po povratku iz Guče, kafu u hotelu „Moskva“, a Aleksandar Vučić je posvećeno obavljao sve državne i partijske funkcije. Najava da ih napušta (još) se nije bila obistinila.

Stvarnost će možda izgledati drugačije koliko danas-sutra. Naslovne strane srpske štampe, koja će izaći u crno-belom izdanju, daće adekvatnu pažnju istorijskom događaju: „ŠOKANTNO: Vučić se odrekao vlasti“, „SENZACIONALNA OSTAVKA: Vučić konačno na Borskom jezeru“, „PROPAST SVETA: Žuti ološ diže glavu“, „Predsedniče, a Kosovo?“, „Narod traži da se Vučić vrati“, „Maja Gojković vršiteljka dužnosti predsednice Republike“, „Predsednički izbori na jesen, Andrej Vučić kandidat naprednjaka“.

A onda bi Srbijom, na početku njene alternativne budućnosti, zavladali muk i neverica. Šta sad? U glavnoj vladajućoj stranci nastupilo bi rasulo, zvali bi Vučića da ga mole da se predomisli i vrati se… Avaj, Vučić se ne bi javljao. Uživao bi u miru i tišini. Kao kad je 5. oktobra 2000. na pitanje voditelja emisije na „oslobođenom“ RTS-u gde je Milošević, Zoran Đinđić odgovorio „on je sada u Boru“, misleći, zapravo, na policijsku vilu na obližnjoj planini.

U opoziciji bi bilo već uobičajeno rasulo. Đilas pokušava da se postavi kao glavna alternativa, Tadić se nada novom filmu, Radulović piše još jedan tekst u kojem raskrinkava Nemačku, Živković traži hitno „Sablju 2“, Jovanović potpuno zbunjen. Evropska unija želi novog garanta mira i stabilnosti, Rusija jemca produbljivanja tradicionalno bratskih odnosa između dve zemlje.

Međutim, događaji bi prestigli sve i razvijali se dinamikom nalik onoj posle 6. aprila 1941. Dva-tri dana posle ostavke Vučića, Albanci bi stigli do Kragujevca, Republika Srpska bi bila ukinuta, sandžački, vojvođanski i svi ostali separatisti bi pomahnitali, krenuo bi egzodus srpskog naroda iz Crne Gore. Od stranih investicija, uključujući i one iz Emirata, ne bi ostao kamen na kamenu.

Ali pošto bi se stvari baš tako odvijale, Vučić bi u pravoj stvarnosti, povodom najava o njegovom povlačenju sa svih funkcija, uskliknuo kao mnogo puta do sada: „E, ne dam. Radite sa mnom šta god hoćete, ali ne dam vam Srbiju.“ I time bi, na svu sreću, sprečio nacionalnu i širu katastrofu.

Jasno je potpuno da Vučić ne bi ni u po njega nepovoljnim okolnostima – a kamoli u trenutnim u kojem nije stigao ni do pola mandata, uživa međunarodnu podršku, a njegova partija ima većinu – bio spreman da napusti vlast. Nije jasno da li bi većinska Srbija bila spremna da napusti njega i njegovu stranku. Prva naredna prilika za to ukazaće joj se na parlamentarnim izborima na jesen, koji postoje možda samo u alternativnoj budućnosti.