Kad je počeo rat

Ni jedan ni drugi podatak nije iznenađenje, ali izgleda kao da vodeći zapadni mediji zaobilaze u svojim izveštajima informaciju koju je otkrio grčki ministar. Verovatno da se gnev ne bi usmeravao na pogrešnu stranu. Slično tome, nije poklonjena naročita pažnja ni požaru u izbegličkom/migrantskom kampu poznatom kao „Džungla“ u Kaleu, na La Manšu, koji se vremenski podudario sa napadima. U tom kampu, kako i ime kazuje, uslovi su vrlo teški. Navodno je požar izazvan kvarom na električnim instalacijama.

Omar Ismail Mostefaj bio je „od ranije poznat“ francuskoj policiji. Piše se i da je bilo poznato da je bio „radikalizovan“. Zašto onda nije sprečen – uobičajeno je pitanje posle ovakvih napada. Postavljalo se i posle već zaboravljenog napada u Ankari 10. oktobra, u kojima je poginulo više od 100 ljudi i gde je policija evidentno napravila ozbiljne propuste.

Francuski predsednik i drugi zvaničnici govore o ratu u kojem je njihova zemlja. Ali jasno je da rat nije počeo baš u prošli petak. Bilo bi sasvim onespokojavajuće ponovo govoriti o ratu protiv terorizma, pa kad je Fransoa Oland rekao „samo“ rat to je bilo u funkciji umirivanja građana i demonstracije odlučnosti kakva se od ozbiljne države očekuje.

Neprijatelj je brzo definisan – Islamska država. Njeni predstavnici i sami su, tipično za teroriste, preuzeli odgovornost za napade. Kad tako stvari predstavite, izgledaju jednostavno. Glavna vest u zapadnim medijima nekoliko sati uoči napada bila je lov na DŽona DŽihada u Siriji, uz neubedljive tvrdnje Pentagona („razumno sigurne“) da je on ubijen. Željena slika o nadmoći zapadne koalicije brzo se preokrenula.

Hapšenja osumnjičenih bilo je i u Briselu, u opštini Molenbek, nekada radničkom kraju, danas, kako ga opisuju, mahali i „rasadniku terorizma“. Terorizam iz srca Evrope ponovo navodi desničarske političare da još jednom proglase propast koncepta multikulturalnosti. Marina le Pen rekla je da „ilegalni imigranti nemaju ovde šta da traže“, ali, istini za volju, u nekim drugim delovima kontinenta čula se tvrđa retorika.

U trenucima naglašene pre svega medijske i političke solidarnosti sa Francuskom u našem, zapadnom svetu, smatra se neprikladnim reći da se rat vraća kući. Ne samo u Francusku, naravno, već u sve one zemlje koje nastoje da drže Bliski istok i Afriku pod svojom kontrolom.

Jirgen Todenhefer, nemački novinar koji je prošle godine bio na teritoriji pod kontrolom Islamske države i razgovarao s njenim vođama, smatra da je ID čedo Džordža Buša mlađeg (za razliku od Bernara Anri-Levija, koji kaže da ju je napravio Bašar al Asad). On francusku politiku integracije naziva rasističkom, njenu spoljnu politiku agresivnom i piše da je „čarobna reč za borbu protiv terorizma fer integracija“.

Da li će napadi u Parizu nešto dramatično promeniti u Evropi? Pretvaranje kontinenta u policijsku državu nije realno, mada bi neko rekao da se to već dogodilo. Bombardovati se može, ali problem je očigledno kod kuće. Jedan diplomata, dobar poznavalac EU, zaključuje da je Pariz označio kraj Evrope kakvu poznajemo. Zvuči kao zgodna dosetka, ali kad razmislite, takvu dijagnozu je teško osporiti.