Ko će ukrasti šou

„Prvo moja zemlja“ – u prvom redu, shvatiće tako ispravno svi – to se odnosi na predsednika SAD Donalda Trampa. Ali ne samo na njega. Tramp, prema nekim procenama, u NJujork dolazi oslabljen i sa nevelikim šansama da, u svom stilu, ukrade šou. To bi, umesto njega, mogao, na primer, da učini predsednik Brazila Žair Bolsonaro koji će na Generalnoj skupštini nastupiti prvi put. Debi će imati i britanski premijer Boris Džonson, koji je, međutim, obuzet političkim problemima kod kuće.

Bolsonaro, tipičan predstavnik ideje „prvo moja zemlja“, iskoristiće priliku da se brani od nedavnih kritika na samitu G7 u vezi sa požarima u Amazoniji.

Na samitima u okviru zasedanja neće biti predsednika Rusije i Kine. Portparol Kremlja još je u avgustu najavio da se „taj put ne uklapa u planove predsednika“, dok se odsustvo Si Đinpinga objašnjava trgovinskim sporom sa SAD i problemima u Hongkongu. Emanuel Makron dolazi, ali NJujork nije Bijaric, kao i Angela Merkel, koja odašilje poruku multilateralizma, ali čija je zvezda u zalasku.

Ne dolaze iz razumljivih razloga predsednik Irana Hasan Ruhani i severnokorejski vođa Kim Džong-un.

Otkud procene da Tramp na debatu dolazi oslabljen i sa unapred izgubljenom mogućnošću da bude glavna zvezda? Time da mu se bliži (re)izborna godina, a nije u protekle gotovo tri uspeo da načini značajniji spoljnopolitički uspeh. Pregovori sa Pjongjangom nisu doneli rezultate, odnosi sa Kinom i EU su zaoštreni – prema njegovim tvrdnjama na korist Amerike.

Da Tramp neće „ukrasti šou“, govori navodno to što on neće imati šta da traži – i zaista ga neće biti – na ključnom samitu o klimi i na samitu o univerzalnom zdravstvenom osiguranju. Biće predstavnika SAD, čiji su stavovi o ovim pitanjima poznati, na nižem nivou.

Predsednik SAD mogao bi da se istakne na samitu o verskim slobodama tako što će – prema nekim sugestijama – kritikovati Kinu zbog tlačenja Ujgura. Hoće li to zaista i da uradi, stvar je njegove procene. Trampu je stalo do trgovinskog dogovora s Pekingom, pa mu komplikacije možda i ne trebaju.

Američki Politiko nudi dve interpretacije zasedanja Generalne skupštine UN. Po jednoj, to je „najvažniji događaj gde se o malo toga odlučuje“ i koji je „opravdanje ženama diktatora da uživaju šopingujući u Petoj aveniji“. Po drugoj, tamo ipak dosta toga može da se postigne, samo daleko od očiju medija: „Diplomatija više nije samo stvar koja se odvija između vlada. Lideri (država) i ambasadori jesu bitni – oni su razlog zbog kojih se svi sakupljaju u NJujorku – ali glavni akteri u ovom vrlom novom svetu misle da bi im samo budala prepustila da odlučuju o izazovima poput klimatskih promena“.

A ti glavni akteri, sledi, nisu predsednici država i vlada, još manje diplomate, već nevladine organizacije, pa i one koje se bave klimom, a iza kojih stoje moćni finansijeri živo zainteresovani za svoj biznis.