Kobajagi peti oktobar

Najpre, „prevrat“ u Srbiji nije bio najavljivan, on se tog dana dogodio iako je pitanje koliko je bio spontan. Povod za demonstracije bili su pokradeni izbori, čega u Crnoj Gori sada nije bilo. U Srbiji je opozicija bila ujedinjena, dok je u Crnoj Gori na ulice izašao deo protivnika vlasti.

Bezbednosne strukture u Srbiji su se bile „stavile na stranu naroda“ kako se govorilo – zapravo su promenile stranu iz više razloga. U Crnoj Gori vidimo monolitnost policije u sukobu sa demonstrantima.

U Srbiji su stranu bili promenili i neki političari vladajuće koalicije. Iako je zanimljiva činjenica da je predsednik Skupštine Crne Gore i lider SDP Ranko Krivokapić bio u komunikaciji sa liderima opozicije, iz onog što javnost zna o toj komunikaciji ne može se izvući zaključak o bilo kakvoj „sprezi“. Koalicija SDP-a i DPS-a premijera Mila Đukanovića već duže vreme je krhka, ali ideologija koju socijaldemokrate oličavaju nema puno zajedničkog sa stavovima opozicije koju zovu i „prosrpska“. Krivokapić je u subotu uveče, očekivano, negirao tvrdnje opozicije da je sa njima razgovarao o prelaznoj vladi.

Uprkos nekim glasovima iz Evropske unije koji ne idu u prilog Đukanoviću, nema govora o podršci Zapada promenama u Crnoj Gori, podršci bez koje bi Peti oktobar u Srbiji bio nemoguć. Podrška Zapada Đukanoviću je stabilna još od njegovog sukoba sa Miloševićem 1997. Sada je ona pogotovo nesumnjiva, pošto je Crna Gora pred vratima NATO-a.

Podgorica tvrdi da iza demonstracija stoji Rusija čiji su stavovi o NATO poznati. Rusija čije je samopouzdanje sada čvrsto i kojoj je Crna Gora uvela sankcije sledeći politiku EU. Ne može se sa sigurnošću tvrditi kakva je u protestima uloga Rusije, ali činjenica je da je Moskva ekspresno reagovala na nedavne prve demonstracije i da ruski mediji pažljivo prate situaciju.

U vreme Petog oktobra Rusija, u kojoj je tada Putin tek zavladao, držala se po strani. Poznato je koga je posle promena u Srbiji Rusija udomila.

U ravni zahteva, poruka i simbola – što je za jedan prevrat ipak manje važno od „tvrde moći“, ali i pitanja legitimnosti vlasti, a crnogorska vlast je podršku dobila na izborima – sličnost sa Srbijom od pre 15 godina postoji. Traži se prelazna vlada, okuplja se pred Skupštinom, poručuje „dosta je bilo“ – slično onom „gotov je“ – čak je i buldožer bio krenuo ka Podgorici, ali je zaustavljen.

Razbijene demonstracije kao i izlozi podgoričkih radnji više podsećaju, iako opet uslovno, na 9. mart.

Ulazak Crne Gore u NATO teško da može biti osujećen, što je sada prioritet ne više samo vlasti u Podgorici i to vodi zaključku da promena sada ne može biti, čak i da su uslovi za njihovo sprovođenje bolji. Posle ulaska u NATO, „ko živ, ko mrtav“… Opoziciji ostaje uteha da su ovo bile – ako je verovati izveštajima – dosad najveće demonstracije u Crnoj Gori. A onim građanima Crne Gore koji su se nadali prevratu jedna važnija uteha: ako bi im peti oktobar bio takav da iza njega nikad ne osvane šesti, onda je bolje što ga nije bilo.

***********