Kod dva majmuna

Plenković je danima neprestano govorio o vlasniku kafića „Tri majmuna“ u Rijeci zato što je ovaj na Fejsbuku objavio da u njegov lokal nisu dobrodošli članovi vladajuće Hrvatske demokratske zajednice. Optužio ga je za rasizam, za govor mržnje „na ivici fašizma“, tvrdio da su članovi HDZ-a, koji vlada, diskriminisani u rođenoj zemlji.

Plenkoviću, osim partijskih pajtaša, niko nije dao za pravo, bilo da je reč o institucijama ili analitičarima, opoziciji i medijima.

HDZ, ističu, drži sve poluge političke i ekonomske moći i besmislica je upoređivati ga sa Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj, kao što je to Plenković učinio. Portal index.hr otišao je dalje od benigne kafedžijine objave, elementarnog čina izražavanja nezadovoljstva, pa je od svojih posetilaca zatražio da se opredele jesu li ljudi ili članovi HDZ-a i ponudio na prodaju antihadezeovske suvenire.

HDZ je zatražio da bude zaštićen i od ovog sajta, ali čini se da u državi koja je članica EU to neće biti moguće. Jedan restoran u Berlinu zabranio je Angeli Merkel ulaz pa nikom ništa, kako je ukazao jedan opozicioni političar, a sloboda govora je ustavno pravo. Satira takođe spada u tu slobodu.

Možemo samo da pretpostavimo šta bi se dogodilo nekom kafedžiji u Srbiji kada bi krenuo primerom kolege Riječanina i „zabranio“ članovima Srpske napredne stranke da ulaze u njegov lokal. Iako će mnogi nezadovoljni glasovi iz Hrvatske do neba zavapiti zbog države, kako kažu, ogrezle u korupciji u kojoj vladajuća stranka – svojevremeno i sama osuđena za korupciju – radi šta hoće, prostim poređenjem sa Srbijom mogli bi zaključiti da im možda i ne ide tako loše. Ali čemu poređenje sa gorima?

Kafedžije, zanatlije i ostali mali privrednici u Hrvatskoj organizovali su se u udruženje, održali nedavno protest u Zagrebu i naterali, kako se tumači, vlast da počne sa popuštanjem mera uvedenih zbog korone.

Drugačije nego u Srbiji, veliki broj njih mesecima nije radio zbog „lockdowna“.

U Srbiji je sve bilo zakatančeno na početku pandemije, kada je, kako se ispostavilo, takva strogoća bila nepotrebna.

Mnoge su radnje propale, mnogi su ostali bez posla, pa ipak se niko nije usudio da protestuje, niti je onaj čiji je posao nekako – živ, klan, nedoklan – preživeo, u svoj lokal „zabranio“ ulaz naprednjacima. To je zbog visoke patriotske i epidemiološke svesti. Znaju ljudi da je sve do virusa.

U Srbiji, za razliku od Hrvatske, opozicije nema. U Rijeci je, na primer, taj svemoćni HDZ opozicija od 1991. U Srbiji više nema nijedne opštine u kojoj ne vlada SNS. U Hrvatskom saboru ima opozicionih, ali stvarno, opozicionih stranaka.

Šapića nemaju i sigurno im i ne treba. U Hrvatskoj imaju premijera iz jedne, a predsednika iz druge stranke i kohabitacija nije glatka.

Istina, Zoran Milanović je samo naličje Andreja Plenkovića, ali i to je zdravije od ovoga u Srbiji gde imate Šefa, nekad na Andrićevom vencu, nekad u Nemanjinoj, i njegove lutke.

U Hrvatskoj, gde ima korupcije, hapšeni su premijer i ministri, a u Srbiji je od 2012. zglajzao samo Jutka, ali ne zbog korupcije. U Srbiji korupcije nema.

A sad, dragi čitaoci, svi u svoje vinske podrume! Obični smo ljudi. Živeli!