Konačno rešenje

Bila je to jasna aluzija na formulaciju koju su januara 1942. na sastanku u blizini Berlina upotrebili lideri nacističke Nemačke – „Konačno rešenje jevrejskog pitanja“ – i na isti takav naziv zločinačkog plana koji je doveo do umorstva dve trećine jevrejskog stanovništva Evrope.

Sličnost između eliminisanja većine evropskih Jevreja i eliminisanja većine Srba u Hrvatskoj postoji. Srba u Hrvatskoj posle avgusta 1995. ima višestruko manje nego do tada. Jevrejsko stanovništvo Evrope je do kraja Drugog svetskog rata desetkovano. Ali postoji i velika razlika. Većina Srba u Hrvatskoj nije istrebljena, već je njihovo viševekovno trajanje na tom području naglo prekinuto.
Sličnost je i u nameri. Hitler je želeo „Judenfrei“ Evropu. Jevreje je krivio, pored ostalog, za poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu – stvorivši čuveni mit o zabijanju noža u leđa. Zapisi sa poznatog sastanka na Brionima jula 1995, na kojem je dogovarana „Oluja“, posvedočili su da je Franjo Tuđman želeo Hrvatsku „oslobođenu“ od Srba. U danima proslavljanja uspešno okončane misije avgusta te godine, Tuđman jednom prilikom govori upravo kako su Srbi Hrvatskoj zabijali nož u leđa.

Razlika je u tome kako je došlo do brisanja Jevreja, odnosno Srba sa lica zemlje. Nemački nacistički režim nasrnuo je na Jevreje kriveći ih za sva zla ovog sveta, dakle iz čista mira, proglasivši ih prethodno „podljudima“, i usvojivši nakaradne zakone na osnovu kojih su oni bili potpuno obespravljeni. Hrvatski režim 1990. nastojao je da Srbima zagorča život, najpre ih proglasivši manjinom. Ali Srbi u Hrvatskoj početkom devedesetih godina za razliku od Jevreja tridesetih i četrdesetih nisu bili nemoćni, niti bez zaštite (ili „zaštite“). Zato je i bilo moguće da dođe do oružanih sukoba.

Konačno, razlika je i u tome ko su krivci. U slučaju Jevreja, nema dileme – bili su to Hitlerova Nemačka i njeni sateliti. U slučaju Srba u Hrvatskoj, to nije bio samo režim Franje Tuđmana.
Ove vrlo značajne razlike je očigledno svestan i Vučić. „Krivica nikako ne pripada Krajišnicima, već raznim politikama, pogrešnim i lošim, koje su dozvolile nešto što se u vašem slučaju može nazvati zločinačkim konačnim rešenjem“, rekao je, kako je preneo Tanjug, na skupu u Busijama.

Ipak, krivica, osim onima u Srbiji koji su, kako je rekao Vučić, „okretali glavu“ i „nisu dovoljno brinuli o svom narodu“, sigurno pripada i nekim Krajišnicima koji su zajedno sa ondašnjim režimom u Beogradu pustili 250.000 ljudi niz vodu. Ni 21 godinu posle „Oluje“ Srbi koji su izbegli nemaju jasan odgovor na pitanje zbog čega su morali da budu žrtvovani.

Bilo bi krajnje neodgovorno – a to se uporno čini, Vučićeva izjava je samo mali izuzetak – svoditi „Oluju“ na priču o dželatu Tuđmanu i njegovim srpskim žrtvama, jer to je u suštini mit o Hrvatima, genocidnim svim do jednoga, koji su nam proterali narod. Organizatore „Oluje“ ne treba amnestirati, ali isto tako ne treba skrivati odgovornost političke elite u Srbiji, koja je, tu gde je bila i 1995. Svoj na svome.