Novi premijer Srbije mora da liči na Vučića, kaže gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević naglašavajući žalosnu činjenicu da „najbolji premijer u novijoj istoriji Srbije“ – zar samo u novijoj, Vučeviću – ne može biti kloniran.
Javnost već neko vreme spekuliše o mogućem nasledniku/naslednici, ali baš nijedna od ponuđenih ličnosti ne liči dovoljno na Vučića. Pa ipak bi vlada mogla da raspiše konkurs za novog Vučića.
Od kandidata bi, kao na svakom konkursu, valjalo zatražiti da ispuni određene uslove. Ko hoće da postane premijer Srbije, dakle, mora da ima sposobnost da arlauče na konferencijama za novinare i u TV studijima, i da nema problem da laže sve ljude sve vreme; da je spreman da kriminal pojedinaca predstavlja kao nacionalni interes (jedan od lakših uslova); da je sklon destrukciji i autodestrukciji.
Vučićoliki naslednik Vučića mora duboko da prezire svoj narod; ovaj uslov kandidat može da ispuni nadmašujući rekorde i samog Vučića tako što će, na primer, na neku manifestaciju na godišnjicu bombardovanja dovesti Madlen Olbrajt. Kandidat mora biti u stanju da autentično oplakuje svoju sudbinu prognozirajući kako će da „skonča“, kako će biti „udavljen“ i slično; mora biti sposoban da ućutka Oliveru Jovićević (jedan od težih uslova); da pobedi na izborima a da ga svi mrze, ili da ga bar niko ne voli; da ima brata/sestru/šurnjaju koja će danonoćno da izgara za dobrobit Srbije; da živi na Pinku.
Budući premijer Srbije morao bi da se okruži intelektualcima, najbolje doktorima nauka, te keramičarima i šoferima; da kao stabilizujući faktor na Balkanu omogući miran san Angeli Merkel; da bude odan Putinu; da ignoriše maltretiranje radnika, a nošenje pelena u fabrikama doživljava kao modni detalj; da se uspešno nosi s realnošću u kojoj mu svi rade o glavi.
Zaista, nije lako zadovoljiti sve te uslove. Jedan je Vučić. Kandidati čija su imena isplivala u javnost tek donekle liče na njega i ne mogu da ispune sve kriterijume. Zamislite Anu Brnabić kako oplakuje svoju sudbinu, dr Nešu kako arlauče, i Dačića kako dolazi na posao u pet ujutro.
A čak i ako bi se našao kandidat koji bi bio pljunuti Vučić, postavlja se pitanje šta bi radio Vučić original u društvu Vučića replike. Kako bi podelili medije – da li bi Mitrović otvorio još jedan kanal za Vučića repliku, a Vučićević još jedan tabloid? I ko bi onda bio meta državnog udara? Kad hoće da razgovara sa Srbijom, kojeg od dvojice Aleka da zove Merkelova? Kako bi jedan drugog podnosili? Bio bi to, izvesno, sudar titana, a sudar podrazumeva narušavanje stabilnosti, što je neprihvatljivo.
Kada je tako, Vučić umesto Vučića, a pored Vučića je neki drugi, nepoželjan film. Srbija će ipak morati da gleda nešto što bi moglo da liči na reprizu epizode „Boris i Mirko“. I pored svih oborenih rekorda u poslednjih nekoliko godina imati dva najbolja Vučića u novijoj istoriji je nedostižan cilj. Srbija bi trebalo da se zapita zaslužuje li, nezahvalna i sumnjičava kakva je, uopšte dva Vučića.
Trebalo bi da se pokrije ušima i shvati koliko je srećna sa ovim jednim. Neke druge države nemaju ni toliko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
