Zna se da je Pesma Evrovizije uvek ili gotovo uvek bila u nekoj vezi s politikom. To je donekle i razumljivo, pošto je ona jedan od simbola Evrope. A u poslednjih četvrt veka, od pada Berlinskog zida i usvajanja Ugovora iz Mastrihta do danas, kada se kaže Evropa, misli se, uglavnom, na Evropsku uniju, pa su se stekli svi uslovi da nadmetanje bude politizovanije nego ranije.
Pesma Evrovizije je danas, dakle, simbol Evrope i EU više nego ikad i njen ovogodišnji pobednik/pobednica to sjajno demonstrira. Kao što se za EU ne zna šta tačno predstavlja – nadnacionalnu tvorevinu ili skup država koje se odriču dela suvereniteta, političku uniju ili samo ekonomsku, dileme su brojne – tako se medijskom konzumentu koji nije fan evropskog TV spektakla, ali da ga izbegne ne može, kad ugleda Končitu Vurst, pobednika iz Austrije, „pevačicu s bradom“, odmah nameće pitanje identiteta – ko je to pobedio?
Pre otprilike četvrt veka Austrijanci su na ovom takmičenju prošli loše pošto je otkriveno da je predsednik Austrije Kurt Valdhajm, raniji gensek UN, tokom rata bio pripadnik Vermahta. Možda i nisu prošli loše baš zbog toga, ali je u javnosti uzdržanost evroglasača prema Austrijancima tako razumevana.
Danas su stvari jasnije. Uostalom, već je Miloševićevoj Jugoslaviji bilo nemoguće da učestvuje na Pesmi Evrovizije, pošto zbog sankcija nije mogla da bude član Evropske radiodifuzije, organizatora nadmetanja. Sada ispada da je ishod takmičenja odlučio inat prema Rusiji i Putinu zbog Ukrajine i da Končita Vurst nije dobila najviše glasova zbog pesme već radi suprotstavljanja konzervativizmu Rusije, pa se pobeda tumači kao trijumf tolerancije.
Čitajući pobedu Tomasa Nojvirta alijas Končite Vurst (vurst, kobasica na nemačkom) do kraja politički, odnosno ljudskopravaški, valjalo bi kada je o Evropi reč, a u kontekstu „pretnje sa istoka“, postaviti pitanje gde je izvor toliko opasnog konzervativizma i s njim ponekad povezanog ekstremizma?
Bliže se izbori za Evropski parlament, procenti se u prognozama razlikuju, ali generalna su očekivanja da će krajnja desnica proći bolje nego ikad. Prema nekim anketama, francuski Nacionalni front, britanski UKIP, mađarski Jobik i ostali osvojiće čak 30 odsto glasova, što je daleko od margine, kako pojedini evropski mejnstrim političari tumače očekivani proboj „evroskeptika“.
Nedavno se pojavila „teorija“ – zamah joj je dala poseta Marine le Pen Moskvi – kako bi nacionalističke stranke u evropskim državama mogle da se stave u službu Putinove Jedinstvene Rusije, kao što su nekad evropske komunističke filijale bile sateliti KP SSSR.
Drugo, dokazima potkrepljenije mišljenje, sugeriše da krajnja desnica širom EU stožer pravi oko Jobika, čuvene mađarske ekstremističke stranke koja se nedavno proslavila najpre fizičkim napadom na Ištvana Pastora u Budimpešti, potom vešću da je jedan njihov poslanik svojevremeno bio skinhed. Proslavila se i Mađarska pošto je on izabran za potpredsednika parlamenta.
Jasno je da nacionalisti neće osvojiti toliko da odlučuju o formiranju „vlasti“ u EU, ali je nepoznanica šta će se dugoročno dešavati sa evropskim projektom, sa evropskim identitetom, pošto se on ne može večito definisati negativno, kao odsustvo rata ili otklon od Rusije. Zato je Končita baš ubola.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
