Laste nad Balkanom

Posustajanje premijera Severne Makedonije Zorana Zaeva pred zahtevima bugarske vlade tako neodoljivo podseća na tzv. appeasement policy, politiku umirivanja, koju su britanske vlade, a posebno ona premijera Nevila Čemberlena, primenjivale prema Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka.

Zvuči preterano?

Naravno, jer Bugarska nije nacistička Nemačka, niti je Skoplje London koji je spreman da Berlinu ustupi neku savremenu Čehoslovačku.

S druge strane, Sofija danas prema svom malenom susedu postupa s pozicije siledžije, člana Evropske unije, osporavajući mu pravo na identitet i jezik i ubeđujući ga da „prizna“ da je Bugarska za vreme Drugog svetskog rata bila antifašistička, dok je „komunistički diktator“ Tito razdvojio „dva bratska naroda“.

Kada Zaev uvaži sve to, kao što je i učinio, to jeste itekako čemberlenovski.

Mnogi su se zato kamenom bacili na Zaeva, dok on insistira da sve radi zarad mira, s potajnom nadom da je sve to zbog izbora u Bugarskoj na proleće.

Stranka bugarskog Šešelja, ministra odbrane Karakačanova, navodno je sve to zakuvala jer joj preti pad ispod cenzusa.

Videćemo.

Možda vreme pokaže da je Zaev bio vizionar.

Istorija svađa i druga dva balkanska suseda, Srbiju i Crnu Goru, ali ne samo istorija.

Predstavnici još neformirane vlade u Podgorici s neuverljivom samouverenošću govore o „poslednjim trzajima odlazećeg režima“ koji se drznuo da protera živopisnog ambasadora Srbije Vladimira Božovića.

Povod je njegovo proslavljanje godišnjice Podgoričke skupštine koju jedna polovina Crne Gore smatra tragičnim gubitkom države, a druga bratskim padom u zagrljaj Srbije.

Tri meseca posle izbora, Crna Gora bi ove nedelje konačno trebalo da dobije „opozicionu“ vladu koja će kohabitirati s predsednikom Milom Đukanovićem.

Biće to zanimljiv period u kojem bi stvari u Crnoj Gori zaista mogle da se promene na bolje, u smislu ispunjavanja – to nema veze s Čemberlenom – kriterijuma za članstvo za EU, posebno u oblasti vladavine prava, ali i na gore, povratkom guslama i vučićizacijom tamošnje politike.

Ili dodikizacijom.

Ali najavljeni sastav vlade pre govori u prilog tome da se u „šarenilu“ koje u Crnoj Gori postoji može pronaći ravnoteža, novi kvalitet, ćime će se izbeći polarizacija.

Navodnom početku „dedodikizacije“ u Republici Srpskoj silno se obradovao svet u Srbiji željan promena u svojoj kući, ali biće da ne da „jedna lasta ne čini proleće“, nego da laste ni nema.

Draško Stanivuković, izabrani gradonačelnik Banjaluke, koji je pobedio Dodikovog kandidata, naime, ne prestaje da nas „iznenađuje“ – prvo je izjavio da ne priznaje Haški sud, pa da ne priznaje genocid u Srebrenici i na kraju da „peder neće šetati“ Banjalukom, eno mu ga Sarajevo.

Jedina prednost Stanivukovića, tako se ispostavlja, je što se ne zove Igor Radojičić ili Milorad Dodik. Možda se, međutim, predomisli, sazri, tek mu je 27 godina.

U senci proslavljanja Stanivukovićeve pobede – koje je razumljivo jer se Dodik svima popeo na glavu – ostale su mnogo značajnije promene u Sarajevu.

Sarajlije su za svoje čelne ljude na izborima izabrale Srbe, ali ne zato što su Srbi – a iz dodikovsko-vučićevske perspektive oni to i nisu – već zato što misle da će Bogić Bogićević i Srđan Mandić „raskrstiti“ sa izetbegovićevštinom.

Bogićević gradonačelnik Sarajeva, vratimo se istoriji, samo alternativnoj, to je kao da Ivan Stambolić 2000. godine nije ubijen, nego je postao, umesto Koštunice, kandidat DOS-a za predsednika i pobedio Miloševića.

Ali bi kako bi. Srećan 29. novembar svima koji slave.