Le Tvor

Kampanja se navodno vodi zbog toga što je Francuska doživljena kao glavni kočničar evropske perspektive zapadnobalkanskih zemalja. Istina je da su neke zemlje u regionu, poput Srbije, odnosno njene vlasti, same sebi, to jest zemlji, najveći kočničari.

Nema težih kočnica za pridruživanje EU od neprestanog gaženja vladavine prava u Srbiji, neprestanog zatvaranja očiju pred aferama koje gotovo svakodnevno izbijaju na videlo, stvaranja atmosfere nekažnjivosti čak i za najmanje kršenje zakona ako je počinilac tog kršenja pripadnik vlasti.

Ne samo da je vladar neodgovoran pred zakonom, neodgovorni su svi njegovi sledbenici, od vlade do mesne zajednice. Odgovorni su oni koji kršenje zakona razotkrivaju. Popuštanja – tobože pred njima – ne može biti.

Popuštanja može biti, ako je to uopšte potrebno, samo pred svetskim silama ili uticajnim zemljama u meri u kojoj su one spremne da tolerišu ovakvo stanje stvari u Srbiji, zbog sopstvenih interesa.

Severna Makedonija je svakako ponižena time što joj je odložen početak pristupnih pregovora sa EU iako je njena vlast učinila sve da do otvaranja pregovora dođe, čak uz upitan pristanak sopstvenih građana. Kada je u toj zemlji propao referendum o sporazumu s Grčkom, a njena vlast ipak nastavila da ga sprovodi, Srbija, osnosno njena vlast, zamerala je prvim komšijama na nedostatku demokratije. Sada „brani“ EU i Francusku, koja je doživljena kao glavni kočničar, od nezadovoljnih komšija.

Za razliku od Severne Makedonije koja je frustrirana i oseća se prevarenom od EU, Srbija, odnosno njena vlast, našla se da „razume“ novu politiku EU koja znači prvo reforme u Uniji, a onda proširenje, jer srpskim vlastima nije u interesu napredovanje u procesu pristupanja već održavanje postojećeg stanja neodgovornosti koliko god duže je to moguće. Srbija je navodno nezadovoljna jer joj je nedavno otvoreno samo jedno novo pregovaračko poglavlje, a u stvari je u najmanju ruku ravnodušna.

Naravno da Francuska nije jedina „odgovorna“ za to što EU odlaže perspektivu članstva zemljama u regionu prema jednom scenariju, a prema drugom što otvara mogućnost odustajanja od te persektive uz ponudu nekog plana B kao što je „privilegovano partnerstvo“. To, jednostavno, treba razumeti kao politiku EU. Prirodno je što je Makron preuzeo ulogu, kako je sam priznao, „lošeg momka“ u tom smislu, jer on je trenutno, u uslovima krhke političke situacije u Nemačkoj koja je u tranziciji ka post-Merkel dobu, najjači lider u EU. Uprkos problemima i nepopularnosti u Francuskoj.

Makronu apsolutno neće politički škoditi to što je postao oličenje promene odnosa EU prema ovom regionu. Još je na izborima za Evropski parlament u Francuskoj bilo jasno da većina političkih aktera u toj zemlji ne gleda blagonaklono na proširenje EU. Kada bi francuskim biračima Zapadni Balkan uopšte nešto značio, Makronu bi ovakav imidž mogao samo da koristi.

U svakom slučaju, francuskom predsedniku nikakva odbrana nije potrebna, pogotovo od predsednika Srbije. Ali predsedniku Srbije svakako treba odbrana i zaštita od francuskog i drugih evropskih lidera, pa zbog toga koristi svaku priliku da pokaže svoju lojalnost, što je za gađenje.

Predsednik Srbije se nije skoro pohvalio kako napreduje sa učenjem nemačkog jezika koji je zavoleo kad i protestantsku etiku. Možda je prešao na kurs francuskog, kako se političko klatno u EU pomerilo.