Maduro, pa Vučić 1

Uvek je potreban oprez kada se govori o političkim previranjima u zemljama Latinske Amerike jer u poslednjih više od sto godina u malo njih nisu bile umešane Sjedinjene Države.

Tako je i u slučaju Venecuele sa kojom SAD nisu u dobrim odnosima još otkako je Ugo Čaves došao na vlast 1999. Loši odnosi nastavljeni su i u vreme Čavesovog naslednika Nikolasa Madura, koji se već može nazvati odlazećim predsednikom. Nema velike neizvesnosti u pogledu toga koliko će taj odlazak trajati. Stvari dobijaju na ubrzanju zbog spleta unutrašnjih okolnosti i mešanja spolja.

Međutim, to što se SAD mešaju u unutrašnje stvari neke zemlje – a u slučaju Venecuele mešaju se i mnoge druge države, većina na strani Madurovih oponenata – ne znači da vladara protiv kojeg se Vašington urotio odmah treba proglasiti herojem. Kriza u Venecueli traje već nekoliko godina i sam njen predsednik čija je legitimnost upitna svestan je da je politička promena neminovna.

Gledano s druge strane sveta, blanko podrška koju Maduro dobija samo na kartu navodnog heroizma zbog suprotstavljanja Americi – a blago njemu s tom podrškom – govori da su mu dani odbrojani. Tako je predsednik SRS sve svoje poslanike u Skupštini Srbije učlanio u klub prijateljstva s Venecuelom, da se zajedno, borci za Veliku Srbiju i navodni pokret otpora imperijalizmu, ujedine protiv Bele kuće. To se isto sprema i kod nas, rekao je Vojislav Šešelj ambasadorki Venecuele, aludirajući na proteste protiv Vučića.

Analitičari navode da su sadašnje demonstracije u Venecueli poprimile, što bi se reklo, svenarodni karakter: za razliku od onih od pre dve godine na ulicama nije samo srednja klasa, već i najsiromašniji među siromašnima. Zanimljivo, kada su u decembru počeli protesti u Beogradu Vučić je izjavio da demonstrira „srednji sloj“. Kako se ti protesti Srbijom šire, čak da je to i bila istina, sada svakako nije.

Dopisnici iz Karakasa još javljaju, opisujući tu široku podršku političkoj promeni koju predvodi samoproglašeni privremeni predsednik – sa takođe upitnom legitimnošću – da na kontramitinge koje organizuje vlast uglavnom dolaze penzioneri, organizovano, autobusima. Istina, kod nas nisu samo penzioneri ta autobus-podrška, već šira, jednim delom prinudna glasačka mašina vladajuće stranke.

Značajna razlika između Venecuele i Srbije, na sreću Srbije, je što su ovde razmere ogoljenog nasilja mnogo manje, iako ni takvo nasilje ne treba potceniti, kao ni potencijal da se ono uveća. Uz to, u venecuelanskoj krizi bitan faktor je vojska koja je čvrsto uz Madura i u koju su zbog toga uprte sve oči. Za desetak dana pređen je put od prelaska vojnog atašea u Vašingtonu na stranu opozicije do sveže izjave jednog generala vazduhoplovstva da za legitimnog priznaje privremenog predsednika.

Nezadovoljstvo u Venecueli izazvalo je siromaštvo zbog kojeg je gotovo tri miliona ljudi izbeglo u susedne zemlje. U Srbiji siromaštvo tradicionalno ne izaziva proteste. Ovde je proteste izazvala bahatost horde na vlasti koja je prevazišla sve granice, bahatost neviđena od vremena Miloševića, kao i njena nepotrebna iracionalnost koja je dovela do stvaranja polarizacije.

Jednostavno, mogli su da budu lopovi kao gospoda, ali nisu gospoda. Otud je izgledna sudbina kule od karata. Maduro će možda i biti zapamćen kao nekakav borac, mi ovih nećemo želeti da se sećamo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari