Uskoro ćemo, posle referenduma u Grčkoj, saznati koje će dalje odluke biti donete – o samoj Grčkoj, ali i o evrozoni. I kakve bi mogle da budu eventualne posledice odluke i grčkog naroda i njegovih poverilaca i po Grčku i po Evropu, da ne idemo dalje. U danima koji su referendumu prethodili bili smo svedoci usijane globalne kampanje o „na brzinu raspisanom glasanju“.
Tako je, naime, uglavnom izveštavano, u zapadnim medijima, o rešenosti Aleksisa Ciprasa da pred narod stavi pitanje treba li prihvatiti teške uslove poverilaca ili ne. Ta poruka – da je referendum sazvan „iznenada“ i „hitro“ – treba da kaže da odluka nije bila korektna. Odjek je, najzad, dobila i u još hitrijoj oceni Saveta Evrope da glasanje, baš zato što je „brzinski“ raspisano, neće biti pošteno. A zar je pošteno zemlju koja decenijama unazad nije imala problematične izbore, da ne posežemo za frazama kao što je „kolevka demokratije“, sada stavljati rame uz rame sa despotijama?
Kampanja se, dakle, usijala u poslednjih nedelju dana, ali je zapravo bespoštedno vođena otkako je Siriza osvojila vlast. Gotovo da nije bilo vesti o Grčkoj a da uz vladu ili vladajuću stranku nije zalepljena etiketa „krajnje leva“ ili samo „leva“. Bez objašnjenja u čemu se navodni ekstremizam ogleda.
Ciprasova vlada je već od prvih dana pokazala spremnost na saradnju sa „trojkom“ poverilaca, spremnost za kompromis, razočaravši one koji su priželjkivali valjda nekakav sukob. Ni traga grčkoj revoluciji i svemu onom što levi radikalizam podrazumeva – na primer, nacionalizaciju strane imovine. Zato je, može biti, ovih dana, naš levičar i Jugosloven – tako se čovek predstavlja – Ljubiša Ristić izjavio nešto sasvim drugačije – da je Siriza američki projekat.
Zapadno etiketiranje Grčke ne može biti slučajno. Reći za Ciprasa i Sirizu da su komunisti bilo bi već preterano, znaju to oni koji etikete lepe, ali kada kažu krajnji levičari to mu dođe isto. Potrebno je, u stvari, samo reći leva vlada i to već izaziva više nego dovoljno negativnih asocijacija.
Nije potrebno mnogo mudrosti da bi se dobio odgovor na pitanje zašto nije etiketirana i druga strana, odnosno poverioci. Prilikom svakog pominjanja Međunarodnog monetarnog fonda sasvim opravdano bi se moglo reći, na primer, „moćni MMF“. Evropsku centralnu banku mogao bi da prati pridev „uticajna“, a Evropsku komisiju reči „nadnacionalna institucija EU“.
Naše komšije Bugari i Rumuni umeju da se požale kako su u srpskim medijima njihove zemlje negativno prikazane. Nije ni čudo, u žutim medijima (nema veze s DS-om), ali i u „ozbiljnim“ rutinski se poseže za poslednjim namerama komšija, nečasnim motivima i istorijom, što je antipod sterilnom izveštavanju o „podršci putu Srbije ka Evropskoj uniji“ na osnovu izjava zvaničnika iz Sofije i Bukurešta. Žaleći se, podastiru tu negativnu medijsku sliku i statistikama. Međutim, nema sumnje da takvoj slici doprinose i etikete koje se i ovde prenose: kada zapadni mediji pišu o Bugarskoj i Rumuniji obično „uzgred“ podsećaju na stope korupcije u tim zemljama, na tegobe nakon njihovog ulaska u EU i na, u slučaju Bugarske, to da je ona „najsiromašnija zemlja EU“.
Kada je Tomislav Nikolić izabran za predsednika 2012, o njemu se i dalje izveštavalo kao o „ultranacionalisti“ ili „nacionalisti“. Za šta on, uglavnom, osim svojom prošlošću, nije davao povoda. Sada bi mogli ponovo da ga tako etiketiraju, pošto je od Rusije tražio da uloži veto na britansku rezoluciju o Srebrenici. Ali neće jer sada to nije potrebno. Videćemo u sledećem filmu…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
