Nada i strah EU

Globalisti bi bile sve ustaljene evropske konzervativne i socijaldemokratske stranke, a suverenisti/populisti navodni borci za slobodu evropskih nacija kojima su bliskiji Vašington (Trampov), Moskva i Peking nego Brisel.

U Sibinju je sledeće nedelje specijalni samit Evropske unije, koja svoje interese ubuduće treba odlučnije da brani, i ne samo to – već da se uzdigne u „globalnog igrača u novom strateškom kontekstu“. Tako je to u dokumentu koji Frankfurter algemajne cajtung naziva strategijom samopouzdanja najavio predsednik Evropskog saveta Donald Tusk. Evropski lideri treba prvo sami da se uvere u moć EU, a potom da krenu sa njenom realizacijom, ako za to od građana dobiju podršku.

Šanse druge, populističke strane, da pomuti takve planove su ozbiljne. U Francuskoj, prema poslednjim anketama, Nacionalni zbor (nekadašnji Nacionalni front) Marine le Pen prvi put je prestigao Makronovu Republiku u pokretu. U Italiji prednost imaju vladajuće stranke Liga i Pokret pet zvezda, a u Velikoj Britaniji – da, ta zemlja je još u EU – ubedljiva je Stranka za Bregzit koju je početkom godine osnovao Najdžel Faraž. Preostala velika zemlja EU, Nemačka, izdvaja se drugačijim trendom: vode demohrišćani, a za drugo mesto bore se Zeleni i SPD. Alternativa za Nemačku je tek četvrta. U Španiji takođe prednost imaju socijalisti, koji su nedavno pobedili na nacionalnim izborima, a sledi Narodna stranka.

U preostalim „malim“ zemljama EU raspoloženje birača je poznato. Ako i nije reč o novim takozvanim suverenističkim strankama, u anketama vode stare stranke istog usmerenja – poput Orbanovog Fidesa (neverovatnih 54 odsto, a na drugom mestu Jobik sa 13) ili poljske PiS. Kod komšija Hrvata je favorit, naravno HDZ, mada je u javnosti vrlo zanimljiva kampanja SDSS-a, stranke, na žalost, bez šansi.

Ako se „preživele strukture“ EU bore za maglovitu viziju globalnog igrača, šta nude njihovi izazivači?

To se možda najbolje vidi u marketinški sjajno urađenom spotu Slobodarske partije Austrije (FPO): na žurci mladih šupljoglavaca – tako su, naime, tendenciozno predstavljeni, na zidu imaju plakat „Evropa bez granica“, a jedan momak nosi majicu na kojoj piše „izbeglice, dobrodošle“ – vlada briga hoće li takođe mladi komšija, pristalica FPO, da glasa. Komšiju, na njihovu žalost, lideri FPO ubede da ispuni „građansku dužnost“ jer će, ako ne glasa, pobediti glasovi komšiluka koji je za „haos migracija“ i „centralizam EU“.

Izborni stratezi znaju za dve glavne emocije, a to su nada i strah, piše bečki Standard. Dok populisti štof za izborni uspeh prave od kombinacije pitanja kao što su azil, migracija, stranci i islam, druge stranke bave se dosadnim stvarima kao što su nesigurnost tržišta rada, neplaćena praksa i klimatske promene.

Ipak, da li su ovi izbori sudbinski na šta se ukazuje iz oba tabora? Sudeći po holandskom premijeru Marku Ruteu, ništa se značajnije neće promeniti. Za njega izbori za Evropski parlament „nisu toliko relevantni“, koliko glasanja na nacionalnim nivoima. Najzad, EP nije klasično zakonodavno telo i njegova ovlašćenja su ograničena. Slično kao Rute izgleda razmišlja dobar deo Nemaca: svaki drugi nema pojma ko su nosioci lista (Spitzenkandidaten) njihovih partija na izborima.