Miloš Mitrović Foto: Stanislav MilojkovićKada je nedavno u intervjuu Danasu crnogorski ministar spoljnih poslova Srđan Darmanović upitan da prokomentariše to što, prema Fridom hausu, Crna Gora, baš kao i Srbija, više nije „delimično konsolidovana demokratija“, već ima „hibridni režim“, gde je „država zarobljena“, vlast zloupotrebljena i primenjuju se „taktike strahovlade“, odgovorio je da ocene prestižne organizacije Podgorica prati s punom pažnjom, ali „ostaje, ipak, da pričekamo izveštaj Evropske komisije“.
U međuvremenu, prošle nedelje, Evropska unija je Crnoj Gori otvorila i poslednje poglavlje u pristupnim pregovorima, čime je ta zemlja potvrdila svoje liderstvo u evrointegraciji, kada je o preostalim nečlanicama na Zapadnom Balkanu reč.
U Srbiji ta vest nije dobila naročitu pažnju, pored ostalog i usled zaokupljenosti negativnostima u odnosima sa Crnom Gorom. Poslednjih meseci, posle usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti i reakcije SPC na njega, Crnoj Gori je u srpskoj javnosti dodeljena uloga novog najvećeg neprijatelja. Ta slika je bez ikakve sumnje plasirana sa najviših nivoa vlasti u Srbiji, iako ona istovremeno, za svoj račun, gaji više nego dobre odnose sa političkim vrhom Crne Gore. To je bilo zbog izbora u Srbiji, ocenjuju u Podgorici i ne zameraju, reklo bi se, „partnerima“ u Beogradu.
I dok je, kao što se videlo i iz Darmanovićevog odgovora, Crna Gora uzdržano reagovala na izveštaj Fridom hausa, premijerka Srbije je ranije ove godine poslala pismo toj organizaciji da joj objasni da je pogrešila u svojim kvalifikacijama na račun Srbije, istovetnim sa onim koje se odnose na susednu državu.
Crna Gora, stiče se utisak, u svemu što radi rukovodi se time da je u politici jedino što na kraju vredi – rezultat. Isti kredo svakako važi i za rukovodstvo Srbije, ali ga ono primenjuje samo za sopstveni džep. Vlast DPS-a Mila Đukanovića u Crnoj Gori daleko od toga da je svetli primer demokratije, i ona radi za svoj ćar, ali usput uspe nešto da postigne i za opšti interes zemlje – da podigne standard građana, da je učlani u NATO, i da je vodi nedvosmisleno u Evropsku uniju.
I na stranu što naše zvaničnike ne zanima naročito uspeh komšija, reklo bi se da oni ni pet para ne daju ni za vesti iz Brisela koje se odnose na Srbiju. A poslednje loše vesti su da EU Srbiji nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje. To je prvi put od početka pregovora o članstvu, od 2014, da Srbiji nije otvoreno nijedno poglavlje tokom jednog šestomesečnog predsedavanja EU.
To, naravno, nije smetalo Aleksandru Vučiću, lideru istoimene grupacije čiji je slogan „Za našu decu“, da prognozira kako će Srbija ući u EU 2026. godine – sa u ovom trenutku „zarobljenom državom“, nerešenim pitanjem državne granice i otvorenih 18 od 35 pregovaračkih poglavlja.
Prvo obećanje nekog visokog zvaničnika Srbije u vezi sa ulaskom u EU je ono iz 2003, kada je premijer Zoran Živković govorio o 2007. godini, mada je kasnije, u jednom intervjuu Danasu, tvrdio da je samo mislio da postoji šansa. Ali je u ono vreme, posebno do atentata 12. marta 2003, svakako postojao entuzijazam za ukupan razvoj zemlje, pa i za ulazak u EU kao simbol i cilj te energije. Danas se ciljevi Srbije i njenih građana, sa svojom strahovladom, protežu samo od danas do sutra, uz odozgo propisani podsmeh onima koji vide i idu malo dalje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
