Meka moć, ono što NATO-u u Srbiji uglavnom nedostaje, malčice je nadomešćeno prošlonedeljnom posetom Jensa Stoltenberga. To je, međutim, više sticaj okolnosti zbog njegovih ličnih, iako više simboličnih, prijateljskih veza sa Srbijom. Otac Torvald je odnedavno počasni građanin Beograda, samom Jensu glavni grad Srbije ostao je u lepom sećanju, bar toliko da studentima FPN-a pomene „ringe, ringe raja“, mada je pre toga već dočekan aplauzom.
A to baš i nije mala stvar, iako je takođe pozitivan po NATO sticaj okolnosti da je aktuelni generalni sekretar Norvežanin. Jedna od retkih zemalja na koju se, a da ne zvuči isprazno, može primeniti fraza „tradicionalni prijatelj“ Srbije upravo je Norveška. Podsetnik iz novijeg vremena – kada je izašao na balkon Skupštine grada 5. oktobra 2000. Vojislav Koštunica, novoizabrani predsednik sada počivše SRJ, rekao je: „Ne treba nam ni Moskva ni Vašington, ustala je Srbija. I sada će ta Srbija, naravno, prvo sa prijateljskim narodima u Evropi, koji su nas razumeli, sa Grcima, Francuzima, sa Norvežanima…“ Prva zemlja koju je predsednik Koštunica posetio bila je Norveška.
Pomoć koju je Norveška nastavila da daje Srbiji je svestrana. Maja prošle godine premijer Vučić je izjavio: „Kada bi imali 10 Norveški, mi bi danas lakše disali, ali nemamo“. Pre dva meseca požalio se da EU u izbegličkoj krizi Srbiji daje minimalnu pomoć, a Norveška „značajnu“ (6,5 miliona evra).
Generalni sekretar NATO svojom posetom stvorio je utisak simbolične „pobede“ Srbije, ili njene vlade, time što je doneo vest, u našim medijima prilično naglašenu, da je KFOR, kao kosovska ispostava Alijanse, ukinuo ograničenja koja su poslednjih 16 godina za Srbiju važila u 25 kilometara širokom vazdušnom prostoru na administrativnoj liniji sa KiM. Kao još veća „pobeda“ istaknuto je prisustvo načelnika generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića potpisivanju sporazuma s KFOR-om, s tim u vezi, dan kasnije u Prištini.
Iako NATO naglašava da je na Srbiji da se opredeli želi li članstvo u Alijansi ili ne i da poštuje njenu neutralnost – što je i Stoltenberg sada ponovio – ovom savezu je veoma stalo da inače odlična saradnja koju sa Srbijom ima na vojnom planu bude nadograđena političkom dimenzijom. To je i učinjeno potpisivanjem Individualnog partnerskog akcionog plana. Ali i ovakvi ne samo simbolični koraci pokazani tokom posete Stoltenberga za NATO su važni.
Teško je davati bilo kakve prognoze hoće li Srbija, jednog dana, ipak odlučiti da zatraži pozivnicu za članstvo u NATO, ali je jednako nezahvalno govoriti o održivosti njene neutralnosti koja je prilično nategnuta. Vojna saradnja Srbije sa NATO, po svojim razmerama, neuporediva je sa kontaktima sa drugim zemljama, uključujući i Rusiju. Rezultati nedavne posete Vučića Moskvi, kada je reč o vojnoj dimenziji, naspram vrlo konkretnih veza Srbije sa NATO ostaju vrlo magloviti. Stvari na koje se Rusija poziva trudeći se ovih dana da izrazi svoj protest zbog ulaska Crne Gore u Alijansu prilično su anahrone, pre svega apel Dume crnogorskoj skupštini, Parlamentarnoj skupštini OEBS-a i parlamentima država NATO na široku saradnju „van blokova i linija podele radi prosperiteta i bezbednosti naroda od Vankuvera do Vladivostoka“.
To, jednostavno, pripada nekom drugom vremenu. Srbija je trenutno lišena makar te vrste dramatike kakva postoji u Crnoj Gori. Ali kao što ne izgleda da će ulazak Crne Gore u NATO izazvati politički zemljotres, biće da je i trend pred kojim je Srbija nepovratan. Potrebno je samo više odlučnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
