Neki Hrvat Tito

I Vojislav Šešelj je u mladosti „otkidao“ na maršala, a kad je degradirao, kao i mnogi iz naših krajeva, „navuko“ se na Miloševića, dok je bivšem, mrtvom idolu, pokušao da zabije kolac u srce, kao „najvećem vampiru srpskog naroda“.

Boško Obradović možda nije stigao da se navuče na Tita, pošto spada u poslednje generacije koje su nosile plavu kapu i crvenu maramu, ali se, eto, 40 godina posle smrti vođe druge Jugoslavije, ugleda na Šešelja i traži da se leš iz Kuće cveća premesti „u zemlju porekla – Hrvatsku, ako je to Hrvatska, a ako je neka druga zemlja onda u tu drugu“.

I ranije je Obradović pokazivao simpatije prema vođi radikala: pre četiri godine posetio je njegov štand na Sajmu knjiga, valjda u pustoj nadi da će se Šešelj suprotstaviti Vučiću i ponovo krenuti u borbu „za oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja“.

Obradovićeva „inicijativa“ još jedan je prilog istini o očiglednoj jalovosti dobrog dela opozicije – čast izuzecima – koja umesto da „silazi“ u narod, da bude među ljudima kao što su to nekada, devedesetih godina, opozicione stranke činile širom Srbije, da to svoje opozicionarstvo dokazuje delom, čeka da vlast dobije na poslužavniku, kada se za to steknu povoljne međunarodne okolnosti, ili poseže za raznim šešeljevštinama, ako je od njih nekada uopšte i dizala ruke.

Štaviše, Obradovićev predlog da se taj davno počivši „neki Hrvat“ vrati odakle je došao, od jedne nedavne inicijative Gorana Vesića razlikuje se samo po stepenu ekstremizma i, srećom, nemogućnosti da se sprovede.

Za razliku od Vesića koji je rešio da se upiše u istoriju i time što je Hrvatskoj ulici u Beogradu promenio ime, Obradovićev naum ima izglede da se u praksi realizuje koliko i svojevremeno Šešeljev, ali – samo za sada.

Kad lider Dveri i drugari, bili u formalnim i neformalnim savezima, dobiju priliku da promene sistem – „nije dovoljno samo smeniti vlast, već se mora promeniti ceo sistem“, kaže Obradović – dobiće priliku da krenu od Kuće cveća.

Besmisleno je ulaziti u istorijske rasprave o tome koji je režim koliko krvi prolio, pa i onaj u drugoj Jugoslaviji sa svojim golim otocima, farsičnim suđenjima, otimanjima, streljanjima i istrebljivanjima narodnih neprijatelja – pri čemu bi iz elementarne ljudskosti današnji srpski titomrzitelji poput Obradovića onda trebalo da kada za njima tuguju koju suzu puste i za one iz, na primer, Križnog puta, jer biće da se i tamo našao poneko nevin – ali treba pogledati istini u oči i reći da je taj period, u proseku, bio sve, samo ne mračan.

Uz sve mane i nesporna nepočinstva tog sistema, u to vreme je najveći broj ljudi u toj međunarodno izuzetno uglednoj zemlji imao priliku da živi dostojanstveno, da radi, da se skući, da se obrazuje, da vidi svet i bude njegov deo.

Kakvi su „sistemi“ nastali njegovim rušenjem? I o tome nema mnogo smisla trošiti reči. Ali oni koji hoće da prave neki drugi sistem, da sruše ovaj vladajući mafijaški, mogli bi da krenu od nečeg drugog. A ne od 1991. i glogovog koca. Jer od tog puta ne skrećemo 30 godina, uz jednu malu pauzu.