Nema prestupa

Ali kako smo svi navikli da je sve u nadležnosti predsednika, kako smo svi zajedno oguglali na praktičnu bezvrednost ustava i zakona, prirodno je da sam pomislio na predsednika. Istina, pomislio sam na trenutak, pošto sam ipak svestan postojanja ustava i zakona. Ali mnogi njihovog postojanja nisu svesni ili su, prosto, stekli mišljenje, ili im je ono usađeno prenošenjem s kolena na koleno, da ustav i zakoni nisu važni, nego je važan predsednik, premijer, generalni sekretar, kralj.

Bilo bi normalno da je saopšteno da ministar više neće biti ministar – zbog plagijata – makar to učinio i predsednik, ali negde drugde, ne u našoj zemlji u kojoj bi takav način razmišljanja predstavljao naivnost. U našoj zemlji, promućurniji su to verovatno nepogrešivo predvideli, normalno je da ministar finansija bude proglašen žrtvom mučke političke odluke što se na kraju i dogodilo. Prvo je sam ministar rekao da je odluka o njegovom doktorskom radu politička, i da narod najbolje zna kakav je njegov sveukupni, ne samo doktorski, rad, potom su to isto ili slično rekle potpredsednica vlade i predsednica Narodne skupštine, dok predsednica vlade nije rekla ništa, da bi se na kraju oglasio i predsednik i rekao da je ministru lepo rekao da piše novi doktorat, a stari da pocepa, pošto su ga već oni koji ne žele dobro našoj zemlji obezvredili. Najavio je, istina, da će ministar snositi odgovornost, ali kao iznuđenu mogućnost.

Zamislio sam, u svojoj naivnosti, kako će predsednik države ili predsednica vlade ili ko god, ostavimo po strani moral, ustav i zakone, doneti odluku da ministar finansija to više ne bude ne zbog toga što mu je doktorski rad plagijat nego s ciljem da pokušaju da se iole normalizuje sasvim nenormalna atmosfera u društvu, da se makar malo ublaže podele koje postoje u društvu, društvu koje je, bojim se, već prešlo granicu nervnog sloma, ali to do njih ne dopire zato što su, u stvari, nenormalnost, antagonizam i nervni slom imperativ opstanka na vlasti. To smo odavno utvrdili ali se, eto, zaboravi, i povremeno se očekuje normalno umesto nenormalnog, ponekad se čovek ponada, u svojoj naivnosti, nečemu drugačijem.

Niko, međutim, glasi odluka, nizašta nije kriv, ako i tobože odgovara to je prinudno, što je sasvim prirodno zbog percepcije da niko, zapravo, nizašta i nije kriv, nizašta nije odgovoran, i da niko nije napravio bilo kakvu grešku. Da bilo koji nosilac vlasti snosi stvarne posledice za bilo šta učinjeno nezakonito ili moralno neprihvatljivo ne dolazi u obzir, iako je to normalno, iako bi to bilo dobro ne samo za društvo, nego i za tog pojedinca koji je načinio prestup. Naprotiv, insistira se na borbi za svakog čoveka vlasti, ma kakav prestup napravio, insistira se, istovremeno, na nepostojanju bilo kakvog prestupa, i ide se u borbu do poslednje kapi krvi što će se, na kraju, neizbežno završiti ozbiljnim nasiljem.