Neokomunisti

Osvrnemo li se na ličnosti koje personifikuju vlast u dve zemlje, Milo Đukanović svakako ima veze s komunizmom, dok se za Aleksandra Vučića to teško može reći, makar kada je reč o neposrednim vezama.

Opet, Srbija gotovo da je postala (jedno)partijska država: uspostavljena je potpuna dominacija jedne stranke, koja vlast obavlja sa koalicionim partnerima u rangu vazala, dok je opozicija atomizirana i maltene vansistemska. To podseća na situaciju sa Narodnim frontom 1945. Ali podseća i na vreme neprikosnovenosti Pašićevih radikala, na primer. Stvar je, dakle, pre mentalitetska nego ideološka.

Šta nam je od „komunizma“ ostalo, izuzimajući razloge mitropolita, u godini sećanja na 1948. i 1968?

Za razliku od istorijskog „ne“ od pre 70 godina, sadašnja vlast u Beogradu sprema se da kaže istorijsko „da“, samo ne Moskvi, već Zapadu. Da razmeni Kosovo za nešto. Zaista, kada je Ivica Dačić, u puno navrata, govorio o toj razmeni, upravo je tu reč upotrebljavao – „nešto“. Ništa preciznije nije se moglo čuti ni od Vučića do danas, ako izuzmemo ovaj „metar“ Kosova koji je upravo pomenuo.

Znamo šta je Titova odluka donela: užasnu patnju svima koji su joj se protivili, njihovim porodicama i potomcima, i prosperitet većini stanovništva zahvaljujući „jedinstvenom putu u socijalizam“ podržanom od kapitalizma. Vučićeva odluka neće biti nagrađena na taj način. Vremena su se promenila, značaj Srbije u poređenju sa značajem ondašnje Jugoslavije je neuporediv.

„Socijalizam kao svetski proces“ odavno ne postoji, Zapad nema o(da)vde šta da ruši.

Nema sumnje da će istorijsko „da“ doneti prosperitet vlastima u Srbiji. O koristi za većinu stanovništva od puta ka EU teško je govoriti, zbog njegove neizvesnosti, zbog neizvesnosti same EU. I tu se vraćamo na onu čuvenu mudrost koja datira od mnogo pre Vučića: „Druže Tito ti si krao, al si nama dao…“

Stihovi su nastali devedesetih negde u bivšoj Jugoslaviji. Usredsredimo li se na Srbiju, u tom smislu se treba setiti još jedne okrugle godišnjice: 1998, kada je formirana takozvana crveno-crna vlada u kojoj je Vučić bio ministar informisanja. Na stranu ono što je radio tada, dovoljno je reći da je ostao isti, samo se prilagodio okolnostima. Tada mu je razularenost bila razobručena, a sada, kad malo razmislimo, ipak nije u tolikoj meri. Nema sumnje da je ta nužnost prilagođavanja za njega vrlo frustrirajuća.

Koja je razlika između Srbije 1998. i 2018? Tada smo lagano ulazili u sukob sa Zapadom (a i Zapad je sa nama), poništavajući dividende Dejtona i privremene stabilnosti i upravljajući se ka katastrofi. Sada, u „stabilokratiji“, imamo razna božanstva, stabilokratora i strane investitore, ekonomske, ali i političke pre svih. Beograd je magnet za strane turiste, koji su takođe božanstvo, ne svojom krivicom. Neopaganizam?

Priča mi drug Mile kako ga je konobar u jednoj kultnoj kafani zamolio da se iz bašte premesti unutra da bi napravio mesto strancima koji će da jedu, a ne samo da piju pivo kao on. Kad čujete tako nešto i malo isključite mozak 1998. vam se može učiniti kao doba „sjajne izolacije“.

A šta ćemo sa 1968? Upućujem na reči sudije Veselina Cvetkovića: „Da ne prolaziš pored apoteke, da se učlaniš u biblioteku i da pročitaš sve iz marksizma“. Dobro, ne mora baš sve.