Ništa sitnije?

Takvu karticu u to vreme su, ako se ne varam, retki imali, što čini razliku u odnosu na današnje kartice banaka koje imaju gotovo svi punoletni građani (jedan moj drug je, na primer, nema, prkosi joj i koristi samo onu kartonsku, plastificiranu). Naravno, u to vreme današnjih „čitača“ nije bilo – ali je zato postojala spravica – ne znam kako su je stručno nazivali – za „provlačenje“ pomenute kartice.

Ta je spravica zadavala muke kasirkama u ondašnjim pekabetama i ostalim prehrambenim prodavnicama, gde sam ih uglavnom koristio. „Jao, Milka, evo ono…“, kazala bi koleginici kasirka – nazovimo je Radica. Trebalo je kako treba postaviti papir preko kojeg se kartica provlačila. Možda i „podmazati“ spravicu koja nije radila baš kao po loju pošto je retko korišćena. Milka i Radica bi udruživale snage, trudile se – i stvar bi na kraju uspevala.

Setio sam se ovih dana te „predemokratske“ vize gledajući prodavce kako poslovično mole mušterije da pripreme „sitno“, i kako ih posmatraju kao dušmane kad im pruže novčanicu od dve hiljade dinara. I to nije ništa novo. Novo je da je moja banka preko svojih bankomata odnedavno počela da mi, kad joj zatražim paran broj hiljada dinara, uvaljuje novčanice isključivo u apoenima od dve hiljade. Donedavno je bila razložnija i malo „šarala“.

I šta onda da se radi, kad imate samo po dve hiljade, a kasirka traži sitno? Kartica? Jedno rešenje bilo bi da NBS ukine kleti apoen – ali da li bi to bilo celishodno, pitanje je za ekonomiste. Ili da ukine, da odem u krajnost, sve apoene veće od 100 ili čak 20 dinara. Mogu da zamislim situaciju kako plaćam, na primer, u kilogramima novaca. Jednom sam jednoj gazdarici bio ostao dužan dve-tri hiljade, ona me uporno zvala, ja uporno nisam vraćao dug sve dok joj nisam vratio – u metalu. Beše četiri-pet kila, ali žena je prihvatila. Ali ne mogu da zamislim da ljudi masovno idu u maksije tegleći vreće pune kovanica.

Drugo, realnosti bliže rešenje bilo bi ukidanje keša uopšte, o čemu se u mnogim zemljama sve češće debatuje. Nordijske zemlje prednjače u ambiciji da ukinu opipljivi novac, ali ne samo one – Forbs piše da takvom idealu stremi na prvom mestu Indija, podsećajući da je premijer Narendra Modi prošle godine naredio da se iz opticaja povuče 85 odsto novca.

Naravno, o ukidanju keša ne razmišlja se radi toga da se olakša život kasirkama. Krene rasprava povremeno i u Srbiji: pristalice ukidanja gotovine tvrde da se na taj način može iskoreniti korupcija, protivnici se boje orvelovskog nadzora banaka koje bi, preko kartica, imale uvid u sve transakcije. Bliži sam ovim drugima što zbog nadzora, što zbog skepse u pogledu borbe protiv korupcije na taj način. Istina, u Srbiji lišenoj keša policajac ne bi mogao da pocepa kaznu i primi mito – mada prekršilac može da mu umesto dinara ponudi, na primer, švajcarski franak – ali ona veća i opasnija korupcija bi se održala.

Istraživanje Masterkarda nedavno je pokazalo da je više od 80 odsto Srba spremno da više plaća karticom da pomogne borbu protiv sive ekonomije. Ma nije valjda? No, sačekajmo Skandinavce, Indijce i ostale što hrle ka „bezgotovinskom društvu“, pa da vidimo. Dotle, strpljivo na kasama.