Ima taj neki sindrom – vrate se ljudi u Srbiju sa godišnjeg odmora i odmah padnu u depresiju.

Tamo gde su bili im je bilo predivno, ali je to, nažalost, bio samo izlet u „normalan svet“, tamo gde je more obavezno „tirkizno“, i posle kojeg sledi povratak u realnost navodno suroviju nego retko gde. Tokom letovanja na „društvene mreže“ kače se fotografije da ih vide frendovi – to je zamena za razglednice koje su se slale prijateljima – koji navodno zavide i poručuju kačiocu/kačiocima da blago si ga njima i da samo nastave da „uživaju“. Dok mogu, jer posle se vraćaju zna se gde.

Nedavno sam pak svedočio nečemu što liči na obrnuti sindrom. Tokom deset dana provedenih na Mediteranu srpski sam slušao samo pričajući sa najbližima i sa još par turista u hotelu gde je većina gostiju bila iz zemalja van SHBCGM govornog područja. A onda je, na kraju, usledio čuveni autobus kojim se prikupljaju naški govoreći turisti i voze do aerodroma. I hteo ne hteo, razumeš svaku reč. Dogodilo se da je autobus vozila trudnica. „Kondukter“ je takođe bila žena.

„Jao, pa nas vozi trudnjača“ … „Videćete, krenuće da se porađa“ … „I šta ćemo onda mi“ … „Pa ako zakasnimo na aerodrom valjda će da nam organizuju drugi let“ … „Valjda se to ne plaća“ … „A vidi ovu kondukterku, ne ume ni da nas prebroji“ … „E, ovo nigde nema, trudna žena da nas vozi“ … „To je kapitalizam“.

Autori prosutih mudrosti – žene. Lošu šalu izgovara jedan muški glas: „Zatvoren je Surčin zbog inauguracije predsednika. Let se preusmerava na niški aerodrom Konstantin Veliki“. Putovalo se, naime, baš na dan još jednog istorijskog zacarenja. Saputnice zabrinute zbog trudnice i kondukterke nisu nasele.

Autobus na jednoj stanici poduže čeka na preostale putnike iz drugih hotela. Nervoza prema vozaču i kondukterki raste. Kakav osećaj superiornosti! Možeš da ih nagrđuješ do mile volje, a one ne reaguju pošto ne razumeju tvoj jezik.

Stižemo na aerodrom na vreme. Tamo – poduži red za čekiranje. Dok se gnev putnica preusmerava na osoblje na aerodromu, prepričava se autobuska golgota: „Jel vi znate da je nas vozila trudnica, a kondukterka je bila jedna potpuno retardirana žena?“

Sad su krive što su žive aerodromske službenice, njihovi nadređeni, pa i narod, vlada i predsednik zemlje sa tirkiznim morem, koja je, inače, jedan od osnivača Evropske unije. Kriv je i mediteranski mentalitet koji ih sve čini lenjim i sporim. Krivi su i saputnici sa malom decom, idu „preko reda“. Šta će mala deca na moru.

Valjda im je laknulo po povratku u otadžbinu. U kojoj je sve dobro organizovano, gde nema redova ni „retarda“, niti je sunce udaralo u glavu generacija dovodeći do degeneracije. U otadžbinu koja je, u stvari, „normalan svet“. Navikli na dobro i uređeno, na cakum-pakum, pa nemaju trunke strpljenja u manje srećnim podnebljima.

Često pomislim kad gledam ljude – u autobusu dok se plaše da nije naišao Busplus „ridža“, u samoposluzi kad pitaju „dečko jel mogu pre tebe“, pred kioskom dok piju pivo, u gužvi u pošti – za koga li glasaju? Za one koji su na vlasti, pretežno, u različitim režimima – glasi odgovor. A onda zamislim kako me neki vladar, aktuelni na primer, gleda krajnje zabezeknuto i kaže: „A znači ne valja ti narod Mitroviću?!“ Tja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari