Normalizacija Hrvatske

Za sada ne trpi naročitu političku štetu zbog toga. U Zagrebu je zbog odlaska ekscentričnog ministra kulture zbog kojeg je prethodna hrvatska vlada bila izložena kritikama Srbije, što ju je svakako manje pogađalo od pritiska liberalne javnosti Evrope, protestovalo tek stotinak osoba.
Plenković je najavio i povratak Hrvatske u region predstavljajući spoljnu politiku svoje vlade. Ali to nikako nije nagoveštaj vraćanja na, na primer, praksu u odnosima sa Srbijom viđenu u vreme predsednika Tadića i Josipovića. Ni to nije bila, zapravo, idila kao što se predstavljala, ali jeste bio normalan način komunikacije, pa i malo više od toga.

Nema povratka na staro u tom smislu, jer su Ivo Josipović, naročito on, i Boris Tadić svoje ispričali.
Hrvatska se pre svega vraća u Bosnu i Hercegovinu da se bori za „jednakopravnost Hrvata“, u čemu se ogleda Plenkovićev pažljiv odnos prema uticajnom delu hrvatskog društva koje još uvek ima tapiju na patriotizam. To je nešto poput spoljnopolitičkog balansiranja Srbije, samo u sopstvenom dvorištu.
Plenković nije dakle gadljiv na komšiluk poput predsednice Kolinde Grabar Kitarović, koja se u svom otklonu – teatralno ponavljajući pitanje „što je to regija“ – otisnula čak ka Baltiku kroz odgovarajuću diplomatsku inicijativu. NJegovo pojačano interesovanje za bosanske Hrvate dobra je vest za Milorada Dodika – jer bi moglo da smanji interesovanje za njega – dok će „Sarajevo“ ono zabrinuti.
Konstitutivnost naroda u BiH, pa i federalizacija, koje je Plenković izdvojio, slično se mogu shvatiti, jer su suprotni aspiracijama ka stvaranju „jake“ države. Istovremeno, tek treba da se vidi šta će doneti obećanje da će Hrvatska i Hrvati predvoditi Bosnu ka EU. Sada zvuči kao usputna fraza.
U prvom premijerskom intervjuu Plenković je upitan o odnosima sa Srbijom odmah pomenuo, kao svetonazorsku floskulu, „Miloševićevu velikosrpsku agresiju“, da otkloni sumnju u svoju podobnost. Pomenuo je i rešavanje otvorenih pitanja bez emocija – bilo bi dobro da obe strane tako nastupaju.
Neki srpski mediji brzo su izbacili u prvi plan da je novi hrvatski ministar spoljnih poslova „unuk ustaškog koljača“. Naime, Davor Ivo Štir je unuk ustaškog pukovnika i rođen je u emigrantskoj porodici u Buenos Ajresu. Treba ipak videti kakva će biti njegova politika. U svakom slučaju, nije mogao da odabere dedu.

Generalno gledano, politika Hrvatske se, ako je suditi po prvim lastama, smešta u racionalne okvire. Više od toga, sa hrvatske strane, nije ni potrebno za bolje odnose sa Srbijom. Plenković je napravio otklon u odnosu na prethodnu vladu HDZ-a, ali i u odnosu na vladu prgavog Zorana Milanovića.
Iz Srbije je stigao razuman odgovor. Za razliku od neuralgične situacije posle prošlogodišnjih hrvatskih izbora kada je požurio da čestita Karamarku čak i pre Kolinde Grabar Kitarović da bi se osvetio Milanoviću za „ekonomski rat“ tokom izbegličke krize, premijer Vučić je ovaj put sačekao da nova vlada u Zagrebu bude formirana. Dovoljno za početak. Ostaje pitanje kako će se ponašati naši „ministri za Hrvatsku“ i hoće li im Vučić, uprkos donekle valjanom argumentu o lažnoj simetriji, stavljati „brnjice“.