Novi svet, još uvek

Prvo službeno lice Sjedinjenih Država koje me je nedavno dočekalo u Vašingtonu bila je aerodromska radnica sa prepoznatljivom muslimanskom maramom na glavi. Ali, zna se da jedan čovek ne može da promeni sistem – i rado isticane vrednosti slobodnog sveta – čak i ako bi to hteo.
Prijatno iznenađenje je bilo to što na aerodromima širom Amerike nisam trpeo preteranu gnjavažu. Umesto toga, sa američkom „opuštencijom“ susrećem se već u avionima. Jedan „stjuart“ Junajted erlajnsa pita me: „Kako se zove tvoj prijatelj?“ Zbunjeno ga gledam par trenutaka. Onda počinje da se smeje pokazujući mi prazno sedište do moga. Neprijatno je bilo kada je jedan beli Amerikanac kolegu novinara iz Pakistana pitao da li se nekad vozio avionom, pošto je torbu stavio na pogrešno mesto.

„Mi smo u potpunom metežu, i naša ekonomija i društvo, posle neočekivane pobede Trampa… A novinarstvo je u egzistencijalnoj krizi“, priča nam Suzan King, svojevremeno reporter više televizija, izveštač iz Bele kuće, službenik u Klintonovoj administraciji, a sada dekan Škole za medije i novinarstvo na Univerzitetu Severna Karolina, Čepel Hil. Jedan od razloga za krizu TV novinarstva u SAD je, kaže, to što milenijalci ne gledaju televiziju, već je njihovo pravilo: „ne tražim vesti, ako su važne naći će me“. Zato je važno da mediji budu inovativni, ističe King, i fondacije ne žele da ulažu novac u medije da bi posao u njima išao kao i obično („business as usual“).

Dok je u Srbiji išla kampanja za podršku Danasu, Rozental Alves, profesor novinarstva u Ostinu, Teksas, naglašava nam značaj jedne, kako kaže, američke ideje: kvalitetno novinarstvo mora biti subvencionisano.

U Ostinu posećujemo i redakciju Teksas tribjuna, sajta posvećenog lokalnoj politici. Teksas tribjun je primer uspešnog inovativnog medija. Neke njegove najpopularnije aplikacije su government salaries explorer (gde se mogu pronaći podaci o platama zvaničnika) i faces of death row (lista i fotografije osoba koje u Teksasu čekaju izvršenje smrtne kazne). Ipak, za uspeh je ključna finansijska podrška, pored ostalog korporativno sponzorstvo – Teksas tribjunu izdašno pomaže, na primer, Bil Gejts.
Još malo o američkoj „izuzetnosti“ koja ume tako da nervira ostatak sveta. Kada je kolega pitao Hjua Foresta, direktora godišnjeg Jug-jugozapad interaktivnog festivala u Ostinu, zašto mu je toliko važno što je na jednom njihovom skupu 2016. govorio Barak Obama, tada još uvek predsednik, dobio je sledeći odgovor: „Pa to je bilo prvi put da kod nas održi govor lider slobodnog sveta“.
Jedna, pa dobro ne baš izuzetnost Amerike, jeste poznata slobodna prodaja oružja. Akšaj Potathil, jedan od direktora Centra za informacionu konvergenciju i strategiju pri Državnom institutu San Dijego, na insistiranje da je takva ustavna sloboda loša, pitao je, opravdavajući tu slobodu, nas osamnaest novinara iz celog sveta: „Ako ja sada stavim pušku na sto, hoćete li početi da pucate jedni na druge?“

Sa, za naše pojmove, jednom preteranom slobodom susrećemo se na kraju puta, ponovo na aerodromu u Vašingtonu – tamo, naime, posetioci iz celog sveta, mogu da kupe toalet papir sa likom Donalda Trampa, pa i još neke „fekalne“ predsedničke suvenire. Odlučujem se za jedan simpatičan otvarač za flaše sa Trampovim likom. Mi Srbi nemamo razloga da mrzimo Donalda, mada nas je „izneverio“. Neka cveta biznis.