Novo vreme

Tramp je, upravo i formalno osvojivši republikansku predsedničku nominaciju, gotovo potpuno zasenio Klintonovu – možda samo privremeno. Na njegov poslednji trijumf i posledični novi globalni talas trampomanije malo je uticalo to što ga na konvenciji u Klivlendu, u potezu bez presedana, kako kažu, u svom govoru nije podržao Ted Kruz, republikanac koji je u maju odustao od sopstvene predsedničke kandidature, zbog čega je bio izviždan. Još manje je Trampa pogodilo to što je njegova žena Melanija Tramp plagirala govor koji je na konvenciji održala – prepisavši čitave rečenice iz jednog govora Mišel Obame.

Zgražavanje nad Trampom se nastavlja, ali on, reklo bi se, gazi. Ako je pre nekoliko meseci bilo maglovito šta bi se od predsednika Trampa moglo očekivati, stvari sada postaju jasnije. Svojim poslednjim izjavama Tramp nagoveštava da bi s njim kao domaćinom u Beloj kući Amerika mogla usvojiti spoljnopolitički stav sličan Monroovoj doktrini – što bi značilo da se ta zemlja okreće sebi i da sa svetom ima posla u meri u kojoj je to njen ekonomski interes.

Najradikalniji izraz takve politike Tramp je dao rekavši da njegova Amerika neće braniti Estoniju, Letoniju i Litvaniju od Rusije ako je ova napadne, osim ako tri baltičke republike ne plate koliko treba u zajedničku NATO kasu. Koliko je realno da Rusija zaista napadne ove zemlje – nešto je sasvim drugo, pa se nameće pitanje smisla čitave te priče. Ali sadašnji establišment je, kao što se zna, kao najveću pretnju svetskom miru odredio Rusiju i džihadiste.

Jednako je radikalno Trampovo obećanje da Amerika više neće držati predavanja drugim državama. On svoju zemlju ne vidi kao „svetionik slobodnog sveta“, kao što su je videli gotovo svi predsednici od kraja Drugog svetskog rata. „Ovo nije kao pre 40 godina“, objašnjava Tramp poručujući da Amerika, koja je „u haosu“, prosto, nema moralno pravo da drži lekcije.

Za razliku od revolucionarnog Trampa, Hilari Klinton predstavlja onaj glavni tok politike koji je dominirao godinama posle pada Berlinskog zida, a za koji se ne može reći da je svetu doneo stabilnost, niti da sada ohrabruje. „Gospođa Klinton snažno veruje u diplomatiju podržanu vojnom silom“, komentariše NJujork tajms. „Ona je donekle voljnija da vojno interveniše“, tako je list poredi sa Barakom Obamom, podsećajući na njeno snažno zalaganje za svrgavanje Gadafija i za veći američki angažman u Siriji, na strani pobunjenika.

Ako izbor Trampa nije siguran, svakako je sve manje neverovatan. Malo ko je verovao da će Velika Britanija odlučiti da napusti Evropsku uniju. Pa ipak se dogodilo. Naredne godine za predsednika Francuske mogu biti izabrani Marina le Pen ili Alan Žipe, nekadašnji premijer, koji važi za favorita i zalaže se za to da Tursku, ali i balkanske zemlje, uključujući i Srbiju, ne treba primati u EU. Ako Tramp pobedi, svet će zvanično ući u novu epohu. Ako ne pobedi, sa još po kojim trampićem koji će se sigurno proslaviti na izborima u evropskim državama 2017, razlika neće biti prevelika.