O bezočnosti

Bogoslovi, naime, veruju da u raju nema muških i ženskih, da pol ne postoji. Ali teško je verovati da bi oni ovakvo darivanje demokratije bebama odobrili, osim ako je reč o takozvanim reformisanim bogoslovima koji su, registrovavši se u opštini ili u APR-u, sami odabrali svoj put.

Pre će biti da bi većina njih, još uvek i većina sveta, praksu ovakvih roditelja doživela kao pobunu protiv prirodnog stanja stvari, ili protiv Boga, kako se već kome sviđa. Što ne znači da ovaj trend jednoga dana ne bi mogao postati dominantan. Ako Zapad, u međuvremenu, do kraja ne propadne.

Na sličnom bizarnom ljudskopravaškom tragu našli su se poslednjih nedelja lideri zapadnoevropskih država nakon terorističkih napada u Francuskoj. Proslavio se britanski premijer Dejvid Kameron rekavši, apropo karikatura uvredljivih za muslimane, da je pravo na uvredu deo demokratskog društva. Ali šta bi se dogodilo ako bi, na primer, Dejli mejl Kamerona ogromnim naslovom okarakterisao na način kojim je Vojislav Šešelj počastio njegovog prethodnika Tonija Blera – „engleski pederski isprdak“?

Već je mnogo reči otišlo u vetar u polemikama jesu li blasfemične karikature u redu ili nisu. Očigledna posledica preovlađujućeg shvatanja jeste zagorčavanje života svima sumnjivima u zapadnim društvima.

A sumnjivi imaju biti i oni, prema poslednjim instrukcijama francuske vlade, koji su prestali da kupuju bagete i prešli na „muslimanski“ (čitaj teroristički) hleb. Uzorni građani samo treba da jave čuvarima poretka: „Komšija jeo kebab“. Ili: „Ne voli šampanjac!“.

Šta je sa ljudskim pravima Grka koji su se na demokratskim izborima odlučili za vladu čiji članovi ne nose kravate (uh, populisti) i ne pristaju na pritiske finansijskih institucija? Jedino viši interes – da Grčka ne ode iz evrozone – neće dozvoliti da budu pogažena kao što se sada mnogim drugačijim Evropljanima gaze ljudska prava u ime bezbednosti i, ipak, samo sitne manjine željne da vređa. Džordž Buš je sa američkom sirovom silom bio manje licemeran u svom ratu protiv terorizma.

Iskorišćavanje margine, u nekim slučajevima i izmišljene, i neuverljiva odbrana njenog tobožnjeg „prava na bezočnu provokaciju“, kako se još ističe, sa mogućim inaugurisanjem njenih stavova kao modela poželjnog ponašanja ima još jednu logičnu posledicu: odgovor u vidu fundamentalizacije masa, (dodatne) autoritarizacije vlasti i sistema koji se osećaju ugroženim ili koji nalaze za zgodno da ovakve trendove iskoriste da sebi produže život.

Tako sakralizacija sasvim sumnjivih prava krajnje manjine – koja se može povući ali joj i na veštački način može biti udahnut nov život – vodi degradiranju fundamentalnih prava većine. Naizgled paradoksalno, „bezočni“ satiričar koristiće establišmentu, njegova bezočnost biće dobrodošla, dok će čistačica koju Cipras, neka i demagoški, vraća na posao rugajući se merama štednje, postati pretnja za sistem.