Obešenjak

Aktuelni srpski vladar nema ni razloga da bude toliko frustriran kao Tramp pošto on svoje „probleme“ sa medijima očigledno uspešno rešava. Naime, ubedljiva većina medija u Srbiji jesu prijatelji Aleksandra Vučića.

Pokazao je to i rusvaj u vezi s Vučićevom kandidaturom za predsednika i borbom za drugi mandat koju je najavio Tomislav Nikolić. Gotovo sve dnevne novine svrstale su se u tom haosu na Vučićevu stranu. Bilo da su kao Politika istakle njegovu navodnu moralnu nadmoć („Vučić ne pristaje na ucene“), krenule u frontalni napad na aktuelnog predsednika poput Blica („Koliko košta obraz: Nikolić od Rusa uzeo 20 miliona evra“), ili zaigrale na šovinističku kartu po čijoj logici je žena „kriva“, kao što je to učinio Alo! („Dragica naredila: Tomo idi na Vučića“).

Na javnom servisu daleko više pažnje posvećeno je Vučiću u odnosu na Nikolića, kao što je u danu kada je izbio poslednji skandal sa Sinišom Malim, na sajtu RTS-a na primer, to ignorisano, dok su u prvi plan istaknuti naftalinski snimak na kojem Zoran Milanović, sada u Hrvatskoj marginalni političar, pada sa tenka i vest da je u Austriji uhapšen dvojnik Adolfa Hitlera.

Pa ipak, iako nema razloga da bude frustriran odnosom medija prema njemu, Vučić to očigledno i uporno jeste, što je brutalno demonstrirao gostujući u emisiji Olivere Jovićević na RTS-u. Neodoljivo je podsetilo na „razgovore“ Ilije Čvorovića sa njegovom ženom. Činjenica da je Vučić Oliveru Jovićević prekinuo 45 puta, a verbalno napao 29 puta (zabeležila Novosadska novinarska škola) svedoči da bi, što se njega tiče, idealno bilo da ga voditeljka samo pusti da priča. Ona bi za to vreme ljuštila krompir.

Jedan od argumenata za patriotsko svrstavanje na stranu Vučića u aktuelnom raskolu – pod uslovom da su stvari zaista tako banalne, a nisu – jeste navodno taj da je ovde reč o izboru između Evrope i Rusije. Tu jednostavnost u rasuđivanju nudi i Zapad i njegovi mediji rutinski opisujući ovih dana, uostalom kao i inače, Vučića kao „proevropskog“, a Nikolića kao „proruskog“.

Zaista, trenutno je teško dovesti u pitanje ovako predstavljene glavne političke pravce obojice. Kod Nikolića dileme i nema. Ali ovde treba postaviti neka logična pitanja: prvo, šta garantuje da je Vučićeva prozapadna spoljnopolitička orijentacija neprikosnovena, i drugo, važnije, kako u praksi, na unutrašnjem planu izgleda njegova „proevropskost“?

S dobrim razlozima se ovih dana oživljavaju analize o približavanju Vučićevog modela vladavine Putinovom i Erdoganovom. Jer Vučić hoće svu vlast. Ali sve ostalo – izuzev mogućeg jačanja nasilja prema drugačije mislećima – ovde bi išlo po onoj Pašićevoj – „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston“.

A o ličnim stilovima trojice vladara da ne govorimo. Zamislite Erdogana kako kuka da zna kako će da „skonča“, ili Putina kako maltretira voditeljku TV emisije. Ili obojicu „obešene“, jednog na naslovnoj strani Izvestije, drugog na naslovnoj strani Sabaha, onako kako se Vučić upravo besio u Informeru.

A možete li tek da zamislite predsednika Vučića kojem će glavna zabava biti da deli odlikovanja, piše čestitke i izjave saučešća i slika se sa svetskim liderima? Ja ne mogu.