Harmonika svira u podzemnom prolazu na Novom Beogradu. Ništa čudno. Čudno je što ne odjekuje, na primer, „Oj, vojvodo, Sinđeliću“ („Dušmanske si posekao glave/zato tebe Srbi rado slave“) ili „Marširala kralja Petra garda“. Tako nešto bi bilo očekivano, to je ono što harmonika, uglavnom, svira poslednjih gotovo trideset godina.
A sada nešto potpuno drugačije – čovek svira Betovenovu Devetu simfoniju, tačnije njen finale „Odu radosti“, himnu Evropske unije. Slučajan izbor umetnika u podzemnom prolazu, stvar njegovog ukusa ili najava novog doba?
Hajde da se poslužimo teorijom zavere: oni koji su u ovoj zemlji zaduženi za istinu okupe lepo ulične svirače, one koje nastupaju u gradskom prevozu, a zašto da ne, i u kafanama, i podele im instrukcije. Nema više „Čiča Dražo, gde je moje dete“, „Ne volim te Alija“ i tome slično. Betoven ima da se svira, bre!
Naravno, Betoven, sam po sebi, umesto patriotskih pesama, predstavljao bi civilizacijski napredak. Ali „Oda radosti“ kao propagandno sredstvo – koliko samo ljudi prolazi podzemnim prolazima – imala bi drugu svrhu: da narod zaglibljen u mentalitetsku inerciju, podozriv prema spoljnom svetu, osobito prema zapadnom, narod depresivan, prevede na sunčanu stranu ulice.
I da kada najzad stigne na cilj i ugleda to Sunce, konačno odahne Onaj koji je narod tamo odveo, nesebično se žrtvujući. Ne treba Njemu ovozemaljska slava. Na primer, oreol državnika, prvog u istoriji srpskog naroda, koji je istog dana kada je još uvek jedinoj pravoj svetskoj sili odbrusio istorijsko „ne“ dobio izvinjenje njenog ambasadora. On radi za večnost.
Ako je narod poverovao, a jeste, da je On zaista rekao istorijsko „ne“, i da se ambasador zaista izvinio, onda bi taj narod na svadbama, rođendanima – ispraćaja više neće biti, možda jedino za odlazak u međunarodne misije – i drugim feštama četnički repertoar pred fajront mogao da zameni Betovenom, Mocartom, a zašto da ne, i Vagnerom.
Navijači bi mogli početi da oduševljeno skandiraju Evropi, jednakosti, bratstvu i slobodi.
Ali, avaj! Šta ako sve neslavno propadne? „Jedini koji u svemu tome ostane napušten, ojađen i kriv, jeste upravo onaj koji je nešto pokušao. Kako se usudio?! – viče mu, složno, Srbija.“
O toj svojoj bojazni obaveštava nas Državnik koji je od Ruzvelta naučio da se plaši samo straha.
O nedelima „bivšeg režima“ nesebično govori u prvom licu množine: „Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto… podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto BDP-a!“
Šta reći na to? Na um dolaze reči iz Jevanđelja: „Gle jagnje Božje koje uze na se grehe sveta“.
Pa dobro: ako znamo da smo sa Njim dobili – prvi put – priliku da uspemo, da pređemo na svetlu stranu, zar ćemo dopustiti da nam On, na kraju, ostane napušten i kriv?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
