Harmonika svira u podzemnom prolazu na Novom Beogradu. Ništa čudno. Čudno je što ne odjekuje, na primer, „Oj, vojvodo, Sinđeliću“ („Dušmanske si posekao glave/zato tebe Srbi rado slave“) ili „Marširala kralja Petra garda“. Tako nešto bi bilo očekivano, to je ono što harmonika, uglavnom, svira poslednjih gotovo trideset godina.


A sada nešto potpuno drugačije – čovek svira Betovenovu Devetu simfoniju, tačnije njen finale „Odu radosti“, himnu Evropske unije. Slučajan izbor umetnika u podzemnom prolazu, stvar njegovog ukusa ili najava novog doba?

Hajde da se poslužimo teorijom zavere: oni koji su u ovoj zemlji zaduženi za istinu okupe lepo ulične svirače, one koje nastupaju u gradskom prevozu, a zašto da ne, i u kafanama, i podele im instrukcije. Nema više „Čiča Dražo, gde je moje dete“, „Ne volim te Alija“ i tome slično. Betoven ima da se svira, bre!

Naravno, Betoven, sam po sebi, umesto patriotskih pesama, predstavljao bi civilizacijski napredak. Ali „Oda radosti“ kao propagandno sredstvo – koliko samo ljudi prolazi podzemnim prolazima – imala bi drugu svrhu: da narod zaglibljen u mentalitetsku inerciju, podozriv prema spoljnom svetu, osobito prema zapadnom, narod depresivan, prevede na sunčanu stranu ulice.

I da kada najzad stigne na cilj i ugleda to Sunce, konačno odahne Onaj koji je narod tamo odveo, nesebično se žrtvujući. Ne treba Njemu ovozemaljska slava. Na primer, oreol državnika, prvog u istoriji srpskog naroda, koji je istog dana kada je još uvek jedinoj pravoj svetskoj sili odbrusio istorijsko „ne“ dobio izvinjenje njenog ambasadora. On radi za večnost.

Ako je narod poverovao, a jeste, da je On zaista rekao istorijsko „ne“, i da se ambasador zaista izvinio, onda bi taj narod na svadbama, rođendanima – ispraćaja više neće biti, možda jedino za odlazak u međunarodne misije – i drugim feštama četnički repertoar pred fajront mogao da zameni Betovenom, Mocartom, a zašto da ne, i Vagnerom.

Navijači bi mogli početi da oduševljeno skandiraju Evropi, jednakosti, bratstvu i slobodi.

Ali, avaj! Šta ako sve neslavno propadne? „Jedini koji u svemu tome ostane napušten, ojađen i kriv, jeste upravo onaj koji je nešto pokušao. Kako se usudio?! – viče mu, složno, Srbija.“

O toj svojoj bojazni obaveštava nas Državnik koji je od Ruzvelta naučio da se plaši samo straha.

O nedelima „bivšeg režima“ nesebično govori u prvom licu množine: „Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto… podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto BDP-a!“

Šta reći na to? Na um dolaze reči iz Jevanđelja: „Gle jagnje Božje koje uze na se grehe sveta“.

Pa dobro: ako znamo da smo sa Njim dobili – prvi put – priliku da uspemo, da pređemo na svetlu stranu, zar ćemo dopustiti da nam On, na kraju, ostane napušten i kriv?

Možda ne možemo da utuvimo da nam osim reformi, zakonitosti, rada, rada i samo rada nema druge. Ali jedino strašnije od propasti reformi, jeste da On „zauvek napusti politički teren“. Pevajmo zato „Odu radosti“, makar svet propao, samo da nam On ne bude „ojađen“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari