Oduzimanje nade

U kompleks na južnopacifičkom ostrvu, koje je jedna od najmanjih država na svetu, vlada Australije već godinama smešta izbeglice koje pokušavaju da do Australije, koja ih ne prihvata, dođu preko mora. Analogija sa mučilištem na Kubi upotrebljena je posle najnovijih izveštaja – a bilo ih je dosta otkako je centar otvoren 2001. – prema kojima je od maja 2013. do oktobra 2015. tamo zabeleženo više od 2.000 slučajeva fizičkih napada na tražioce azila, napastvovanja, samopovređivanja, zloupotrebe izbegličke dece i drugih surovosti. U 51,3 odsto slučajeva među žrtvama su bila deca.

Gardijan, koji je objavio izveštaje, podvlači da australijski ministar potcenjuje situaciju u centru. Daton je, pod pritiskom javnosti, rekao da „ljudi prave izbor da ne žele da se vrate u svoje zemlje porekla u slučajevima kada im nudimo hiljade, doslovno hiljade i hiljade dolara“ da to učine. Što se njega tiče, incidentima treba da se pozabavi Nauru, a ne Australija. Kada bi se išlo dalje s analogijom, „incidentima“ u Gvantanamu bi, sledstveno, trebalo da se bavi Kuba.
Greg Lejk, bivši direktor kampa na Nauruu, bio je veoma kritičan prema politici i uslovima u kampu, prenosi Los Anđeles tajms. „Politika odvraćanja izbeglica je suštinski stvaranje okruženja koje je gore od onog iz kojeg su ljudi izbegli. Dakle, zadatak vam je da situaciju za ljude u pritvoru nekako učinite gorom nego u Siriji pod Islamskom državom. Ako ljudima uzmete nadu, šta da rade osim da se samopovređuju“, rekao je Lejk. A osim slučajeva zašivanja usta, u ovom centru događala su se i samospaljivanja sa smrtnim ishodom.

U međuvremenu, u neprekidnom nizu brutalnosti, iz drugog australijskog centra, na ostrvu Manus, stigla je vest o prebijanju dvojice Avganistanaca. Napali su ih ostrvljani.

I u našem delu sveta govori se o rastu nasilja prema izbeglicama. Predstavnica Međunarodne federacije Crvenog krsta i Crvenog polumeseca rekla je Obzerveru da su grčka vlada i UN upozoreni zbog seksualnog nasilja prema ženama i deci u izbegličkim kampovima. Predstavnica Lekara bez granica u Solunu kaže da je ta organizacija u stalnom kontaktu sa najmanje 10 žena iz kampa Softex – nekadašnje fabrike – koje se žale na nasilje. Obzerver kritikuje britansku vladu jer je od 88.000 izbegličke dece u Evropi, bez pratnje roditelja ili staratelja, dosad prihvatila samo 20.
NJujork tajms podseća da je u Grčkoj zaglavljeno usred evropskog haosa 57.000 izbeglica, i navodi da su ostale zemlje EU dosad u Grčku poslale svega 27 specijalista za azil od 400 koliko je bilo obećano posle dogovora s Turskom u martu; i 24 od 400 obećanih prevodilaca. Istovremeno su preostale zemlje EU iz Grčke prihvatile manje od 2.300 izbeglica.

To je trend u kojem Srbija dobija pohvale zbog zatvaranja balkanske rute, a češki vicepremijer, na primer, ističe da u svojoj zemlji ne želi „ni jednu jedinu izbeglicu“.

Sajt Grčki reporter navodi da je od neuspelog puča u Turskoj broj izbeglica koje dolaze na egejska ostrva porastao za 76 odsto, na više od 10.000. Janis Muzalas, ministar za imigraciju, nudi drugačije brojke: od dogovora s Turskom dnevno stiže 80-100 ljudi, a drugačije priče stvaraju „nepotrebnu paniku“.