Ofanziva šarma

Taj izraz zapadni mediji su poslednji put koristili izveštavajući 2013. o pokušajima predsednika Irana Hasana Ruhanija da uveri svet kako Teheran neće svoj nuklearni potencijal da iskoristi za pravljenje bombe. Ruhani je izgleda uspeo.

Ofanziva šarma je „kampanja laskanja, izražavanja prijateljstva i nagovaranja radi dobijanja podrške ili pristanka“, piše u Oksfordskom rečniku. Zanimljiva je definicija onlajn Slobodnog rečnika: „uporno nastojanje da se dobije naklonost ili poštovanje i to ponašanjem koje je upadljivo kooperativno ili koje je obavezujuće“ (zgodnije bi bilo reći samoobavezujuće).

Navodno je izraz prvi upotrebio 1956. američki general Alfred Grenter ukazavši kako postoji opasnost da demokratske države smanje svoju budnost zbog sovjetske ofanzive šarma.

Ukalupiti nečije ponašanje ili politiku u određeni izraz nezahvalna je stvar, ali u slučaju Vučićevih (spoljno)političkih napora ove definicije zaista nude podudarnosti.

Srbija odavno na Balkanu više nije bomba. Za Berlin i ostali Zapad njena bomba je Kosovo čiji slučaj žele da okončaju. Vučić se – ako sledimo gornje definicije – samoobavezao da će, kako je rekao nemačkom šefu diplomatije Frank Valteru Štajnmajeru „domaći zadatak“, da uradi. A kad dobro uradite domaći zadatak zna se šta sleduje – petica, džeparac ili neka druga nagrada.

Štajnmajer se pokazao kao domaćin donekle tvrda srca. Odao je priznanje Vučiću ističući, međutim, samo politički pandan prezumpcije nevinosti – reforme u Srbiji će biti sprovedene dok se ne dokaže suprotno; i drugo, Berlin očekuje jasnu politiku Beograda, pre svega u implementaciji Briselskog sporazuma. To je prioritet.

Tu se Vučić u svojoj ofanzivi zaneo govoreći o licemerju srpske politike u ispovednom tonu i obećavajući da je prošlo vreme kad smo jedno mislili, drugo govorili, a treće radili. Uz samoosuđivanje pred moralno besprekornom Nemačkom – „Berlin je sit takve srpske politike“.

Čuli smo od premijera i kako je Srbija postala glavni partner Nemačke na Zapadnom Balkanu. Govorio je o privredi, ali je zvučalo kao da je Srbija postala Nemačkoj ono što joj je (bila) Hrvatska koju smo, kako je rekao, u tom privrednom partnerstvu s Berlinom pretekli.

Ali teško da će Srbi ikad pevati „Danke Deutschland“. Devedesetih je Berlin pomogao Hrvatskoj da stvori državu, dok sada Srbiji pomaže da se odrekne jednog dela svoje države.

Možemo li očekivati „upadljivu kooperativnost“ u praksi? Da, sudeći po retorici. Na osnovu izveštaja iz Berlina, nije izgledalo da je Vučića neko vukao za jezik da govori o Rusiji. Ipak, tamo je obećao da će Putinu u Moskvi (danas) reći šta ima da mu kaže. Ali dok je i Moskva, kako Rusi ponavljaju, zadovoljna stavovima Srbije, takva politika opstaje. Videćemo dokle.

Naravno da Nemačka može da bude Srbiji uzor za izgradnju države i za reforme. Jedino što Srbi u tom slučaju jedino mogu da budu sami svoji Nemci. A u Vučićevom i srpskom slučaju može da bude i po onoj „kakvi ste mi vi Nemci, takva sam vam i ja Merkelova“.