Orvel, 1999.

Kao otežavajuću okolnost Đulijaniju su Asošijeted pres i Si-En-En upisali to što se on sastao sa čelnicima SNS-a, nekadašnjim, kako su naveli, tvrdokornim nacionalistima. Si-En-En je ispravno podsetio da je Aleksandar Vučić svojevremeno, kao ministar informisanja, novčano kažnjavao novine i zabranjivao ih.

Ipak, moćnoj TV mreži potkrala se „greška“: za Vučića su kazali da je bio u savezu sa Slobodanom Miloševićem, što nije sporno, ali su bivšeg predsednika Srbije i SRJ, koji je bez presude umro u Hagu, nazvali „osuđenim ratnim zločincem“. Ili je stvarno bila greška?

Propagandni ratovi iz prošlosti dobro dođu američkom – eto opet te sveprisutne reči – establišmentu da diskredituje ličnosti bliske novom predsedniku, samim tim da i njemu podmetnu klipove. Koliko god Srbija bila globalno nevažna, u pojedinim trenucima dođe zgodna kao moneta za potkusurivanje. Prethodni slučaj bio je korišćenje epizode „Tramp i Nedeljnik“ da se budući predsednik SAD dovede ni manje ni više nego u vezu sa odgovornima za masakr u Srebrenici.

Vučić se našao u nebranom grožđu. Prvo, očekivao je, kao i mnogi, pobedu Hilari Klinton i pripremao se za tu pobedu. NJegov odlazak u NJujork, na skup Fondacije Klinton, zvanično jeste bio zbog Srebrenice i pomirenja u regionu, ali nema sumnje da ga je iskoristio da se približi nesuđenoj pobednici. S obzirom na sve veću medijsku kontrolu u Srbiji činjenica da se sastao sa Bilom Klintonom – verovatno najomraženijom inostranom ličnošću u ovoj zemlji – neznatno mu je umanjila popularnost.

Vučićeva nastojanja da se poveže baš sa Tonijem Blerom i Klintonom intrigantna su stvar. Očigledno je jedan od razloga za to prezir koji gaji prema sopstvenom biračkom telu, da ne kažem narodu.

Kada je shvatio da se prevario oko ishoda izbora u SAD ekspresno je čestitao pobedu Trampu. Sada su mu dobrodošle i veze sa Đulijanijem. Ali šta sad sa Đulijanijevim priznanjem Si-En-Enu da je i sam bio za bombardovanje Srbije („rekao sam im, trebalo je da vas bombarduju“)? Verovatno ništa, kao ni od otkrića da je Tramp 1999. bio za kopnenu intervenciju. Ispostavlja se da su svi bili za bombardovanje.

Srbija nastavlja da živi u 1999, pa je bombardovanje u javnosti glavni reper za odnos prema ostatku sveta. Dok mediji koji su upravo pod njegovom kontrolom tu crno belu sliku dželata i žrtve neprestano đubre, dodajući joj neizbežnog ruskog anđela, premijer superiorno i s podsmehom govori o naciji koja živi u filmu „Tri karte za Holivud“. On, prosvećeni apsolutista, daleko je iznad toga. NJemu naklonjeni blistavi umovi istovremeno u tom medijskom mračnjaštvu vide zaveru protiv njega.

Za kraj, kad se Vučić već dovodi u vezu sa Miloševićem: bivši predsednik je za razliku od sadašnjeg premijera umeo da prepozna kada se prevršava mera medijskog udvorištva, što je pokazao poznati presretnuti telefonski razgovor iz 1995. „Dosadio sam i Bogu i ljudima, a samom sebi najviše“ – poverio se Milošević svojoj ćerki. Samozaljubljenom premijeru publiciteta nikad dosta, a njegovi medijski buzdovani pokazuju nam da mogu biti gori i opasniji od Gorana Matića i Ivana Markovića. Zašto i ne bi, kada je i on sam već oborio sopstvene rekorde iz prošlog veka, dakako na „sofisticiraniji“ način.