Peticijom protivu otmičara

Jedan uzrok tome je gotovo nestanak organizovanijih i delotvornijih oblika izražavanja volje građana, kroz političke stranke i državne institucije.

Pritom treba imati na umu da je deinstitucionalizacija krenula mnogo pre „veličanstvenog trijumfa“ grupa koje su se zalagale za bojkot nedavnog glasanja za koje i Slobodan Antonić primećuje da je proizveo parlament „manje demokratski nego i onaj Brozov iz 1945“.

Krenula je deinstitucionalizacija, ako govorimo o postpetooktobarskom vremenu, najkasnije negde 2012. sa uskakanjem Vučića u sedlo, a najranije, što bi možda bilo i realnije, nedugo posle ubistva Zorana Đinđića.

Drugi, manje važan uzrok je pandemija usled koje su širom sveta, pa i kod nas žaba, postale popularne razne onlajn „aktivnosti“ – od svih njih posebno sam alergičan na „webinare“ – pa tako i onlajn peticije.

Mogu li peticije da dovedu do političkih promena u Srbiji? Dubravka Stojanović kaže da mogu.

„Taj pokret se širi, umnožava. To će dovesti do kraja ove vlasti“, rekla je za Danas, i peticionaške pokrete nazvala jedinom nadom.

Uz dužno poštovanje peticionašima kakvi su lekari koji traže smenu Vučićevog kriznog štaba i onih koji na ulicama skupljaju potpise, protiv devastiranja Košutnjaka, na primer, ove aktivnosti, same po sebi, ne mogu da dovede do promena.

Čuli smo osionu izjavu da je samo mali broj od ukupnog broja lekara u Srbiji zatražio smenu Vučićevog kriznog štaba, što je ekvivalent Vučićevoj ranijoj izjavi da neće da ispunjava nikakve zahteve makar bilo i pet miliona ljudi na ulicama.

U ulici je, međutim, kvaka.

Nedavno smo bili svedoci Vučićevog straha kada na ulicama nije bilo ni pet hiljada ljudi, a on promptno usvojio zahteve koje su demonstranti ispostavili.

Da je Srbija Češka, peticije bi možda dovele do promena, ali i u Češkoj je svojevremeno morala da radi i ulica, a imali su i disidenta. Srbija je imala samo jednog istaknutog političkog disidenta koji, međutim, nije bio politički disident.

Možda se poređenje Srbije 2020. sa Čehoslovačkom 1989. učini nategnutim.

Ali možda i nije tako. Jedan nemački komentator nedavno je napravio omašku u svojoj analizi stanja u Srbiji napisavši da je Vučić bio komunista pa postao nacionalista.

Ta sitnica mi je bila privukla pažnju, ali kad se bolje razmisli, tranzicija u Srbiji je u vremenskom smislu vrlo nategnuta.

Nekad smo govorili kako smo kao zemlja bili poslednji petog oktobra u raskršćivanju s „komunizmom“, ali je pitanje jesmo li mi do toga uopšte stigli do dana današnjeg, pa omašku kolege više ne smatram tako strašnom, iako Vučić nikada nije bio komunista.

Poenta je da peticionaši treba da nastave svoj posao i da zaslužuju podršku. Samo im nedostaje još ponešto, a u odsustvu institucija pod kojim pre svega mislimo na parlament, osim, ako na primer, pravosudne institucije ne dobiju iznenadni napad nezavisnosti od izvršne vlasti, to „ponešto“ jedino može biti ulica.

Uz ne baš utemeljenu nadu da stvar može proći plišano.