Posle Merkel potop

Pre će biti da je reč o laganom nestajanju socijaldemokrata kao gromade na političkoj sceni. Doživeli su katastrofu na izborima za Evropski parlament, što je bila kap koja je prelila čašu, posle niza poraza na nekoliko unutarnemačkih izbora.

Loš je bio i njihov rezultat na saveznim izborima 2017, ali su ušli u vladu sa strankama Unije koje je predvodila Angela Merkel, radi višeg cilja stabilnosti i spasavanja Nemačke iz čeljusti desnog populizma i uprkos upozorenjima da će to podstaknuti njihov dalji pad. To bi bio zemljotres: da je SPD sada konačno odlučio da napusti vladu i dovede do presedana – raspisivanja prevremenih izbora.

Ali izbori bi odgovarali samo Zelenima, koji su u dosad neviđenom usponu – na izborima za EP osvojili su drugo mesto, iza stranaka Unije, na pokrajinskim izborima 2018. bili su uspešni – u Hesenu drugi, formirali su vlast sa CDU, u Bavarskoj takođe drugi, ali ostali u opoziciji. Na nedavnim izborima za grad Bremen, gde je SPD dugo imala većinu, osvojili su treće mesto.

U padu je i CDU, vodeća stranka Unije, koju od 2018. predvodi Anegret Kramp Karenbauer, umesto Angele Merkel koja je tada objavila da će se i sa čela vlade povući po isteku mandata 2021. Pad CDU nije strmoglav kao socijaldemokratski, oni ostaju prva stranka Nemačke, ali daleko su od stare slave. Sada nije više reč samo o tome da Zeleni mogu da postanu manjinski partner u budućoj nemačkoj vladi. Ne, to bi već bilo potpuno potcenjivanje Zelenih. Ako se sadašnji trend nastavi, oni bi u najmanju ruku mogli da budu ravnopravan partner. Moguće, međutim, i malo ravnopravniji od drugih.

Nemački mediji licitiraju imenima – ko bi iz Zelenih mogao da postanje kancelar ili kancelarka. Takvi „zabavni“ programi još nose dozu neverice jer se decenijama živelo u sistemu takozvanih narodnih partija (SPD i CDU), a sada takvo stanje, koje je bilo tradicija 60 i kusur godina, polako postaje prošlost. Narodne partije jedine su mogle da prikupljaju najveći broj glasova u svim nemačkim pokrajinama, uključujući i, posle ujedinjenja, one koje su tokom Hladnog rata bile u DDR-u. Ostali – Zeleni, Levica i liberali (FDP) bili su daleko od takvog statusa.

U međuvremenu, a naročito od izbegličke krize 2015. i uspona Alternative za Nemačku (AfD) stvari su se promenile. Većina Nemaca je politički odgovorna, takođe i razočarana narodnim strankama u opadanju: konzervativni glasaju za njih kao ipak ne tako lošu opciju kada vide AfD, koja je 2017. postala najjača opoziciona stranka u Bundestagu, ali glasa se i za Zelene kao kontratežu desnom populizmu i inerciji „narodnjaka“.

Kao što odlazak Andree Nales sa čela SPD apsolutno nije smeo biti iznenađenje, tako ni mogućnost buduće, dosad neviđene vlade u Berlinu ne bi smela da bude tretirana kao priča o paralelnom univerzumu. Zelena vlada? Ili makar zelenkasta?

U Bremenu se nazire koalicija SPD, Levice i Zelenih i analitičari takav scenario preslikavaju na savezni nivo posle redovnih izbora i odlaska Angele Merkel – što bi bila revolucija. Za sada, stvari se formalno odvijaju na način koji je kancelarka zacrtala. Za vreme posle nje neizvesnost se uvećava.