Povratak na Balkan

Dva su razloga za to. Prvi, ozbiljniji, jeste izbeglička kriza, kao posledica ratne krize u Siriji i Iraku, ne samo zbog toga što bi balkanske zemlje, zbog očekivanog zatvaranja granica Austrije i Nemačke, mogle iz tranzitnih država prerasti u konačne destinacije izbeglica, makar i u malom broju. Važnije je to što se zbog intenziviranja sukoba na Bliskom istoku uvećava mogućnost destabilizacije našeg „bureta baruta“.

Uz to, Balkan je deo Evrope koja je u krizi.

„Mi u Sjedinjenim Državama ne sedimo s druge strane okeana misleći kako smo zaštićeni. Mi ne sedimo tamo i kažemo da je ovo vaš problem, a ne naš – ne. To je naš problem. Sjedinjene Američke Države vide gotovo egzistencijalnu prirodu pretnje po politiku i splet života u Evropi i zbog toga se sad pridružujemo osnažujući misiju NATO da zatvori ključnu pristupnu rutu i zbog toga ćemo vam se pridružiti u drugim načinima da zadržite ovaj talas“, rekao je američki državni sekretar DŽon Keri na konferenciji u Minhenu.

Aplauz je dobio pošto je izgovorio: „Sjedinjene Države imaju dubok interes da vi uspete, kao što ga imamo da veoma snažno Ujedinjeno Kraljevstvo ostane u snažnoj EU“.

Nije čudo što su američki senatori tokom posete Srbiji obišli i izbeglički centar kod Šida. Ono što je DŽon Mekejn izgovorio na konferenciji za novinare sa Aleksandrom Vučićem, naravno, može da se čita i kao podrška srpskom premijeru („građani Srbije treba da budu ponosni na svoju vladu“).

Tolike hvale koje su Mekejn i nešto ranije Sebastijan Kurc („Srbija sidro stabilnosti“, „Vučić odan reformama čak i kada su teške“) uputili vladi uporedive su sa bravurama Stefanovića, Babića i Vučićevića.

Ali, iako Vučić nesumnjivo uživa podršku SAD, razlog nisu predstojeći izbori. Jer valjda niko ozbiljan ne veruje da bi SNS na njima mogla da izgubi vlast. Čak i da SNS ima ozbiljnog takmaca, i on bi najverovatnije vodio istu ili vrlo sličnu spoljnu politiku, sa ulaskom u EU kao prioritetom. Dakle, prioritet jeste stabilnost. Ako Vučić doprinosi stabilnosti, a procenjuje se da je tako, dobiće podršku.

Drugi razlog za skretanje pažnje na Balkan je, naravno, Rusija. Da je, što se tiče Vašingtona i drugih zapadnih prestonica, Rusija i dalje predmet podozrenja pokazao je i Minhen. Istina, tamo je postignut dogovor o primirju u Siriji kao izraz makar minimalnog zajedničkog jezika SAD i Rusije u vezi sa tim sukobom. Ali kada je o Ukrajini reč, taj minimum ne postoji. I Keri je to nedvosmisleno potvrdio.

Ipak, rivalitet Zapada i Rusije na Balkanu je malo verovatan. Ruski veliki energetski projekti su u najboljem slučaju zaleđeni, a sve države u regionu su manje ili više usmerene ka EU i NATO ili su njihove članice. Domet ruskog nezadovoljstva pokazala je odluka Crne Gore da se, osim što je dobila pozivnicu za NATO, u potpunosti prikloni zapadnoj politici prema Rusiji. To je izazvalo ljutite komentare ruskih zvaničnika, među njima i šefa diplomatije Sergeja Lavrova, ali ne izgleda da će Podgorica ispaštati.

Poruka ruskog premijera Medvedeva iz Minhena da „jedinstvene velike Evrope“ više nema u skladu je sa ozbiljnom realnošću, ali govori i o želji Moskve da se takva tektonska promena ostvari do kraja.