Pravo na nedostupnost

Pandemija je podstakla ljude da učine sve što mogu da se biznis odvija, ako ne baš kao i obično, a onda što bliže tome.

Nema ljudskog viđenja zbog neophodnosti držanja fizičke distance – a koja povećava i distance/razlike u društvu – pa su nam na usluzi sve neljudskiji načini komunikacije kako se ne bi gubilo na profitu, a dabome, i kako bi se sačuvalo što više radnih mesta.

Vebinari i ostale „platforme“ za koronarni rad, kao što je poznato, donele su veliku zaradu onima koji ih omogućuju, poput raznih „zumadžija“ i „majkrosoft timsova“.

Kad pandemija jednom prođe, kod nekih će zbog toga ostati tuga za virus.

Možda zato osnivač Majkrosofta Bil Gejts predviđa nove pandemije koliko za koju godinu, ako ne za koju deceniju?

Ma ne, čovek je filantrop, samo upozorava da povećamo budnost, ne budimo teoretičari zavere.

Ali nove tehnologije na polzu biznisa i neometane komunikacije opstaće u nekoj meri bez sumnje i u neepidemijskim okolnostima, pa će uz one stare koje imaju istu svrhu otežavati inicijative poput one o kojoj su prošle nedelje govorili članovi Odbora Evropskog parlamenta za zapošljavanje i socijalna pitanja – da zaposlenima mora biti dozvoljeno da van radnog vremena isključe digitalne uređaje, a da se zbog toga ne suoče sa „posledicama“.

Taj odbor je usvojio rezoluciju u kojoj se navodi, kako je prenela Beta, da članice EU moraju da obezbede da radnici mogu da ostvare svoje pravo „da se diskonektuju“, uključujući i kolektivnim ugovorima.

„Kultura ‘uvek uključen’ i rastuće očekivanje od zaposlenih da budu stalno dostupni može negativno da utiče na balans (gde nestade reč ravnoteža, prim.aut.) između života i rada, fizičko i mentalno zdravlje, kao i blagostanje ljudi … Digitalni alati i informaciono-komunikacione tehnologije omogućavaju rad s bilo kod mesta i u bilo koje vreme ali mogu da imaju ozbiljne posledice jer produžavaju radno vreme, brišu granice između rada i privatnog života i doprinose pojavi ‘digitalnih nomada’, što je sve pojačano u uslovima korona krize“, zaključili su evroposlanici.

Ili, kako je to u nešto drugačijim okolnostima pisao Karl Marks, a na čije nas reči podseća Radnička fronta: „Čovjek koji ne raspolaže slobodnim vremenom, čiji je sav život, ne uzimajući u obzir čisto fizičke prekide potrebne za spavanje, uzimanje hrane itd., zauzet radom za kapitalista, takav čovjek niži je od životinje. Tjelesno slomljen i duhovno ogrubio – on je samo mašina za proizvođenje tuđeg bogatstva. Pa ipak cijela istorija moderne industrije pokazuje da kapital, ako ne bude spriječen, bezobzirno i nemilosrdno ide za tim da cijelu radničku klasu baci u to stanje krajnje degradacije“.

Sada je pitanje u čemu je razlika između uslova rada u Marksovo vreme i danas u pogledu dostupnosti.

U XIX veku, kada nije bilo vajbera i smsova, radilo se i po osamnaest sati pa je kontrola nad zaposlenima bila neposredna.

Danas se kontrola ostvaruje na drugi način.

Pitanje je, takođe, kolika je razlika danas između rada rudara, građevinaca, kasirki i tekstilki koji odrađuju svoje smene s jedne, i „umnih“ radnika čija se „dostupnost“, s druge strane, stalno povećava.

Ko je izmoždeniji, čiji je život iseckaniji između rada i narušenog privatnog života? Reklo bi se da su svi u istoj kaši, da ne upotrebimo drugu reč.