Privatni voz promena

Poslednji njihovi potezi u najblažem slučaju dovode do stvaranja duševnog nemira među građanima koji se ne boje da slušaju njihove izjave. Pritom, bolest vlasti još nije dostigla terminalnu fazu.

Svoje uloge u kolektivnom izluđivanju dobili su uoči poslednjeg protesta opozicije Aleksandar Vulin i Goran Vesić, najpre tvrdnjama (Vulin) o pripremama puča i spremnosti vojske da ga spreči, a potom najavom štrajka glađu (Vulin i Vesić), što je ipak bilo daleko luđe, jer izmišljotina o puču bivalo je i ranije, na primer u vreme kada je sadašnji ministar odbrane imao dugu kosu.

Sumanuti postupci imaju za cilj anesteziranje javnosti, izazivanje gađenja prema politici, gađenja u kojem se svi akteri politike stavljaju u isti koš. To onda treba da dovede do okretanja glave „pametnih ljudi“ i prepuštanje politike, dakle opšteg interesa, budalama – po sistemu daleko im lepa kuća.

*Želja vlasti je da se građani ponašaju, otprilike, kao onaj čiča koji je televiziji u vreme rata 1999. rekao „oni neka bombarduju a mi će da živimo“. I tako u beskraj, čiča je to rekao kao da mogu da bombarduju 200 godina, ali „mi će da živimo“, svi kao biblijski Metuzalem, i da gledamo svoja posla.

Ista je logika ove vlasti. Oni neka kradu, lažu, banda neka vlada 200 godina, a mi ćemo da gledamo naša posla. To što Vučić i ortaci rade je zapravo pokušaj privatizacije politike. Da ljudi jednostavno sebi kažu „mnogo su jaki i ludi, ne možemo mi tu ništa“ i gledaju svoja posla. Vučićeva ponuda „pridruživanju vozu promena“ upravo govori o tom pokušaju privatizacije politike.

U govoru u Novom Sadu ponovo je govorio da je od trojice lidera opozicije, Saveza za Srbiju, jedan fašista, a druga dvojica „verovatno najveći lopovi u zemlji“, da bi im posle nekoliko minuta ponudio da se pridruže „vozu promena“. Dakle, dođite vi da se mi lepo dogovorimo, ja vama dam šta i koliko mislim da treba, nađemo se oko cifre, ljudi smo, i mirna Bačka. Nema više pomena konclogora i pljački veka. Istu ponudu papagajski je ponovio na isti način Aleksandar Martinović, takođe prvo govoreći o fašistima i lopovima, a onda upućujući im poziv da uskoče u „voz promena“.

A posle mitinga opozicije smo od Vučićevog privatnog ministra policije čuli da je miting bio smešan, da su i zahtevi opozicije smešni, toliko smešni da je zbog njih odmah sazvao konferenciju za novinare, i da tu nema oko čega da se razgovara. Dil može, nalaženje oko cifre može, ali okrnjivanje naprednjačke dominacije u javnim institucijama, e to ne može, one ima da budu do koske lojalne bosu Srbije.

Dakle, novi protesti su neizbežni – drugog izbora opozicija i, uopšte građani, nemaju. Strah naprednjaka od protesta uprkos apsolutnoj dominaciji koju imaju na svim nivoima vlasti je očigledno ogroman i iz tog straha možemo da očekujemo nove ludosti.

Šta je sledeće posle izmišljenog puča i štrajka glađu od kojeg se odustalo ali je „na snazi“ (Vesić)? Da Vučić, u skladu s očekivanjem onog tviteraša koji svakog jutra pita „jel se obesio“ najavi vešanje, pa da na zahtev većine u Glavnom odboru odustane? Najzad, taj Glavni odbor stalno traži od Vučića izbore, al ovaj im ne da. Red je da malo i Vučić posluša Glavni odbor.