Protiv Mila, za Mila

Prošle godine je zakon o veroispovesti bio „game changer“, koban po Demokratsku partiju socijalista. Pa ipak, teško da je Srbija, odnosno njena vlast, bila ključna za promenu vlade. Bio je to zakon i protesti koje je izazvao, a iza protesta stajala je Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori koja se zbog zakona osetila ugroženom.

Crkva predvođena sada pokojnim mitropolitom Amfilohijem sa kojim se Aleksandar Vučić, poznato je, nije slagao. Ili bolje rečeno, mitropolit se nije slagao s njim.

Predsednik Milo Đukanović uvek je, sve do pre nekoliko meseci, bio pažljiv kada kritikuje Srbiju.

Na meti su mu redovno bile maglovite velikodržavne „strukture“ – u vladi, među strankama, u SPC, u SANU.

Nikada nije označavao Vučića kao inspiratora ili pokretača rušenja njegove vlasti, sve do pre nekoliko meseci – pa i tada s odmerenošću i navodnom bratskom brigom za šefa SNS-a kojeg je počeo da upozorava da bi mogao da prođe kao Milošević, a Srbi u Crnoj Gori kao Srbi u Hrvatskoj.

Obratno je važilo to pogotovo, iz usta Aleksandra Vučića nikad se nije mogla čuti ružna reč na račun Đukanovića. Ali se itekako mogla čuti, pročitati i videti u njegovim medijima koji su protiv Đukanovića vodili kampanju i mogla se čuti od ministara zaduženih za svađe sa komšijama.

A otkad je DPS pao sa vlasti pa do danas, meta više nisu Milo i DPS, već nova vlada koja se očigledno ne uklapa dovoljno u „srpski svet“, a ne uklapa se dovoljno ni u „crnogorski“, pa se ne zna kome je mrskija, srpskim ili crnogorskim nacionalistima.

Uspe li da između čekića i nakovnja zadrži neutralnost i opstane duže nego što joj najveći broj analitičara predviđa, mogla bi ne samo da se ispostavi kao „ne tako loša“, već i kao vlada kontinuiteta, u smislu podrške crnogorskoj državnosti i spoljnopolitičke orijentacije.

I u tome bi itekako mogli da joj pomognu Srbija, Vučić i njegovi mediji koji kao neposredni izvršioci, crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića, vernika pravoslavca koji i tvituje ćirilicom, ovih dana proglašavaju za srbomrsca, čoveka koji Srbe označava genocidnim, samo još fali da kažu da je ustaša, ako već nisu. Sve to povodom smene ministra koji ne priznaje genocid u Srebrenici i Haški tribunal.

U čiju korist ide satanizacija crnogorske vlade iz Srbije? Teško da će od nje imati vajde Demokratski front kao privezak SNS-a.

Okretanjem kampanjske artiljerije sa Mila i DPS-a kao loših momaka na mangupe u „njihovim“ redovima, odnosno na vladu Crne Gore, vlast u Srbiji normalnim ljudima može samo još više da ogadi ekstremne srpske nacionaliste u Crnoj Gori.

Uprkos nedavnoj verbalnoj vatri između Đukanovića i Krivokapića povodom izmena propisa o crnogorskom državljanstvu, moglo bi se uskoro uspostaviti da bi se njih dvojica mogla naći u jednoj zdravoj kohabitaciji, makar do prvih sledećih izbora, parlamentarnih ili predsedničkih.

To ne znači i da bi Đukanović najzad mogao da poseti Beograd, a Vučić Podgoricu. Biće izbora u obe zemlje, možda im ne bi bilo pametno. A i što da se slikaju i rukuju pred kamerama kad mogu sasvim lepo da sarađuju iza scene?