Put bez povratka

Iako list naslovom sugeriše da Vučić skicira „nesigurni“ put svoje zemlje ka Zapadu, utisak čvršćeg kursa u tom smislu se neodoljivo nameće, a premijer ga naglašava sopstvenim rečima da „povratka više nema“.

Zbog premijerovih poteza u unutrašnjoj politici mnogima bi mogla da se digne kosa na glavi posle ove „zloslutne“ najave. Ali on je, naravno, ciljao na spoljnu politiku: nema dakle povratka sa puta ka Evropskoj uniji. Druga je stvar šta će sve ispasti kraj tog puta kao kolateralna šteta.

U karakterističnom ispovednom maniru Vučić se priseća sebe od pre dvadeset godina („znam kakav sam bio“). Istovremeno, reklo bi se racionalno, ističe da Srbija više nema pravo na grešku. On se promenio, očito, uz napomenu da se ta promena odnosi na spoljnopolitičku orijentaciju. Zato je sada teško zamisliti Vučića još jednom sa Žirinovskim. A ni Le Pena više nema.

Promenio se, međutim, i svet u poslednjih 20 godina. Posle Petog oktobra Srbija je sa daleko većim stepenom jasnoće nego danas mogla da kaže kuda misli da se kreće kad kaže da ide u EU. Danas je više nego ikad neizvesno kako će Evropa izgledati za deceniju ili dve. Istorijski paradoks Srbije je da je u vremenu koje je bilo bistrije, kada je o međunarodnim odnosima reč, donosila pogrešne odluke ili bila neodlučna da donese prave, dok danas, u znatno složenijim okolnostima, izgleda da je najzad postala nepokolebljiva.

Ili gotovo nepokolebljiva. Ključni test te rešenosti i u narednim godinama biće šta drugo nego Kosovo, u vezi s kojim smo od premijera dobili različite poruke u vrlo kratkom roku. Prvo „ne dam Gazivode“ (kao „ne dam Gašića i Lončara“), a onda, za Vol strit žurnal uoči odlaska u SAD – taj kontekst je bitan – nagoveštaj ustavnih promena kojima bi Kosovo iz „najvišeg pravnog akta“ Srbije bilo izbrisano. Vučić obećava da će o tome odlučivati narod, što ne znači da narod, mada jogunast, ne bi mogao biti naveden da prelomi kako treba.

Kako god, jedina ispravna odluka prilikom rešavanja tako krupnog pitanja koje bi glasilo šta je, zapravo, Srbija, bila bi – prepustiti je građanima. Građani evropskih država daju poslednju reč i o tome hoće li u EU i u NATO, mada za pristupanje vojnom savezu postoji vrlo snažna naklonost da o tome odlučuju narodni predstavnici u parlamentu, što željenoj integraciji umanjuje legitimnost, ma koliko se učlanjenje prečicom činilo racionalnim.

I subotnji promenadni koncert u Kijevu povodom Dana pobede nagoveštava da se Srbija sve odlučnije sa spoljnopolitičke „dve stolice“ premešta na jednu, zapadnu. Orkestar Kopnene vojske Srbije nastupio je sa kolegama iz zemalja beskompromisno zapadnih i prozapadnih: iz Velike Britanije, Poljske, Litvanije, Estonije i Jordana. Pa šta, reći će neko, u Moskvi su bili garda i predsednik Nikolić. Biće da je Srbija, ipak, snažniju simboličnu poruku poslala iz Ukrajine. Prisustvo u Moskvi bilo je „normalno“, očekivano. U Kijevu ne.