Putuj Makedonijo 1

Makedonija je odlukom poslanika Sobranja napravila novi veliki korak ka integraciji u evroatlantski svet.

Srbija i Bosna i Hercegovina sada ostaju poslednje dve bivše jugoslovenske republike sa neizvesnom sudbinom. Bez obzira na svu složenost tamošnje situacije, ne bi bilo iznenađenje ako, doduše ne tako brzo, BiH krene napred, kao što ne bi bilo nikakvo čudo da se agonija Srbije produži u nedogled.

Sudeći po reakcijama ne samo srpskih političara, vladajućih i opozicionih, već i šire javnosti, na događaje u Makedoniji ove godine, počev od dogovora Cipras-Zaev, preko referenduma, do prihvatanja dogovora u Sobranju, reklo bi se da je Srbija ostrvo slobode u regionu u kojem mešetari međunarodna zajednica, kleti Zapad, čiji je cilj samo da nametne svoja rešenja. Dabome, i Republika Srpska je ostrvo slobode.

Sporazum o promeni imena u Republika Severna Makedonija protumačen je kao poniženje za Makedonce, ishod referenduma kao jasna volja naroda, a dvotrećinska podrška parlamenta sporazumu kao gaženje te volje uz korišćenje svih mogućih marifetluka, opet kletog Zapada. Sam Vučić, nepokolebljivi pristalica demokratije, govorio je, iako biranim rečima, o gaženju volje naroda.

Naravno da nema sumnje da bez učešća Evropske unije i SAD do promena u Makedoniji ne bi došlo. U demontiranju korumpirane vlade Nikole Gruevskog i potonjim izborima koji su na vlast doveli stranku Zorana Zaeva, oni su odigrali aktivnu ulogu. Mešanje Zapada bilo je i prirodno: EU i SAD želeli su Makedoniju na svojoj strani, a i sami Makedonci su to svakako želeli.

Ni Gruevski, za razliku od srpskih slobodoljubivih vladara koji indirektno nude istočnu alternativu, takav izbor nije dovodio u pitanje. Samo ga je prolongirao u beskraj, izbegavanjem razgovora i nacionalizmom čije je oličenje bilo pretvaranje Skoplja u muzej starina, u kojem, ni kriv ni dužan, samo Petre Prličko ima dva spomenika u užem centru grada. Gruevski sada ide u zatvor iz razloga malo manje banalnog od onog zbog kojeg Mira Marković nikada nije tamo otišla, pošto je pobegla u Rusiju.

Ali Grujo, kako ga Makedonci zovu, ovde se vidi kao žrtva, detronizovani patriota. Kad se vučićevskoj interpretaciji, nadahnutoj još gorim patriotizmom, doda vulinovski socijalizam, ispašće Grujo Aljende.

Tačno je, ishod referenduma nije dao za pravo toku događaja koji, kako izgleda, postaje neminovan. Međutim, to što većina Makedonaca nije glasala ne znači da su oni uz Gruju i njegov VMRO-DPMNE koji je pozivao na bojkot. Pre će biti da su sluđeni nakon decenijskog turbo-patriotizma i teranja inata Grčkoj.

Štefan Lene je zanimljivo govorio na Beogradskom bezbednosnom forumu o uticaju Rusije u regionu, naime, da on nije toliko veliki koliko se često pretpostavlja, da Rusi ne samo što nemaju dovoljno moći da se postave kao alternativa, već ni volje. Slučaj Makedonije je to pokazao. Sputnjik je na dan referenduma izveštavao da Makedonci ne glasaju nego prave ajvar. Ali, od ajvar revolucije – ništa.

Tako, iako Rusiju ne treba ni potcenjivati, srpska politika izbegavanja jasnog odgovora na koju će stranu može se tumačiti kao vađenje na Rusiju, pa čak i Kinu, koje su nam eto, prijateljice, čuvaju nam Kosovo od nas samih. A čuvamo i mi rusko i kinesko. Vučić je upravo, ničim izazvan, osudio nekakve demonstracije na Tajvanu, za koje inače ne bismo ni čuli, i izrazio podršku Pekingu. Bizarno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari