Raspamećivanje

Kad je bio zemljotres na Baniji neko je na istom zidu napisao „Petrinja“ i nacrtao srce, a neko drugi je to unakazio i napisao „Oluja“, „Bljesak“, „Vukovar“. Grafiti samo odražavaju politiku – šta mi ima da se solidarišemo sa vekovnim neprijateljem, šta mi imamo s njim, kao kad je Goran Vesić preimenovao Hrvatsku ulicu u Beogradu koja je nekim čudom opstajala decenijama posle raspada Jugoslavije.

Dok su Petrinju, Glinu i druga mesta pogođena zemljotresom obilazili i obilaze politički predstavnici Srba u Hrvatskoj i mitropolit, pa patrijarh Porfirije – jer tamo žive i Srbi, kao i u Zagrebu – ovde se nameće slepilo koje je, dakle, samo prividno marginalno jer, zapravo, dolazi iz kabineta, sa najviših nivoa i kapilarno se širi sve do dece predškolskog uzrasta s ciljem da ih pretvori u dobre Srpčiće.

Ne seje se samo mržnja prema tobožnjem vekovnom neprijatelju, već se zatiru mozgovi sopstvene dece kojoj se stvara refleks da kad čuju „Zagreb“ ili „Sarajevo“ pomisle da ta mesta s nama nemaju nikakve veze, ni u smislu „naših“ koji su tamo, ni u smislu naše odgovornosti za događaje iz nedavne prošlosti. Dok se u neprestanim podsećanjima na „Oluju“ i „Bljesak“ možda i može naći zrnce logike – mada se ti događaji tretiraju kao izolovani u vremenu, baš kao prirodni fenomen koji je ničim izazvan zbrisao „vekovna ognjišta“ – potpuno je blesavo reč „Petrinja“ preškrabati rečju „Vukovar“. Valjda je pisac grafita hteo da kaže da su nevaljali Hrvati uzeli „naš“ Vukovar. I da su ga nevaljali Hrvati prethodno razorili.

Ali uzmimo da su preškrabači neki čobani, budale, koji nemaju veze s institucijama i kabinetima. Odbornici Skupštine grada Niša zato su i te kako institucionalni i prošle nedelje su izglasali da Ulicu Milutina Bojića u svom gradu preimenuju u Ulicu Desimira Stanojevića. Članovi stranaka koje večito uzdižu slavnu istoriju odlučili su da je autor najpoznatije pesme o tragediji Srbije u Prvom svetskom ratu ništa u poređenju s „njihovim“ Nišlijom, poznatim po ulozi s psom Simom i po članstvu u Julu. Biće da je, iz perspektive niških odbornika, istorija iz devedesetih godina prošlog veka slavnija.

Sada je, ipak, još rano ali u distopijskom životu koji se sve češće pominje, a kojem je doprinela pandemija, ne bi morao biti dalek dan kada će Slobodan Milošević dobiti spomenik u Beogradu. Pa, zašto da ne – doći će se do takvog opšteg stava, a oni koji znaju istinu neće moći da se suprotstave – čovek je samo činio dobro, ali ga je pomelo bombardovanje, prirodna pojava. Pa, zašto da ne, mogla bi se i Mirjana Marković naći na nekoj novčanici, što je ona gora od Cvijića i Milankovića.

U podzemnom prolazu kod Ušća donedavno su bili grafiti „stop migrantima“. Grafiti su odnedavno prekrečeni, ali tako da se i dalje vide. „Stop migrantima“, „hoću da rađam Srpčiće“, „ne damo svetinje“, arlaukali su, prema izveštajima, učesnici navodno spontanog protesta, navodno protiv lockdowna u Beogradu u subotu uveče. Pa ko ih je organizovao ako nisu spontani, ludačka internacionala? Ne, braćo moja, kabineti i institucije. Šta je cilj? Sejanje mržnje, zaslepljivanje i zatiranje mozga, ništa drugo. Da je to samo na ulici i na zidovima, ni po jada. To je sistemska, institucionalna, državna politika.