Recepti iz Slovenije

Verovatno zato što bi jedini ispravan odgovor morao da glasi „nijedna“. Ali ako bi se govorilo koja je bivša republika makar blizu „kvalitetu“ Jugoslavije, izbor bi pao upravo na Sloveniju, iako i to uslovno; jer, setimo se nezadovoljstva koje je plamtelo alpskom republikom, na demonstracijama pre nekoliko godina, i koje se naizgled završilo formiranjem Cerarove vlade. Da ne pominjemo nasleđe dalje prošlosti, kakva je sudbina „izbrisanih“ građana Slovenije.

Ipak, ako se uspesi Slovenije od 1991. do danas uporede sa bilansom ostalih naslednica Jugoslavije, njena prednost je očigledna. Zato je Aleksandar Vučić mogao da izjavi posle zajedničke sednice vlada Slovenije i Srbije u Ljubljani u petak da imamo puno da naučimo od Slovenije. Doduše, isto to je izjavio posle zajedničke sednice vlada Makedonije i Srbije u Skoplju nedelju dana ranije, s tim što u ovom slučaju nije jasno šta bismo to mogli da naučimo od Makedonaca. Ni Vučić nije objasnio.

U Ljubljani je bio malo opširniji pa je govorio o slovenačkom receptu za smanjenje birokratije. Šta, međutim, znače priče o receptima odakle god, ako podaci svedoče o njenom stalnom rastu?

Očekivanja slovenačkog premijera Cerara od saradnje sa Srbijom možda su opipljivija jer, kako je rekao, „Srbija ima kontakte sa zemljama od kojih je Slovenija malo udaljena“. Koje su to zemlje? Vučić je razvejao sumnje – „arapski prijatelji“. Možda će treće zemlje moći da iskoriste „specijalne veze“ Srbije sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Za razliku od posebnih veza Srbije sa Rusijom, koje ni Srbija za deset godina, na osnovu sporazuma o slobodnoj trgovini, nije iskoristila. A sada je kasno.

Zauzvrat, Srbija može da polaže nade u Ljubljanu na svom putu ka EU. U smislu priče o „najboljim“ advokatima Srbije u EU, bila to Ljubljana, Beč, Rim ili neko četvrti. Ali koji mogu da budu realni dometi takve podrške? Prošle nedelje videli smo kako je Evropska komisija prihvatila predlog Grčke, članice EU, o šestomesečnom zajmu, da bi posle par minuta, Berlin stvar preinačio i to preko portparola ministra finansija, odlučnim „ne“. Uostalom, to je realnost koju je Srbija spoznala: kao što je Šojble važniji od Komisije, tako su Bundestag i njegovi zahtevi Beogradu važniji od Evropskog parlamenta.

Sve to ne znači da su inicijative kao što su zajedničke sednice vlada beskorisne. U krajnjoj liniji, čak i da se pokažu jalovim, a razne izjave o „odličnim bilateralnim odnosima“ beskrvnim, što najčešće i jesu, sve je bolje od izolacije i nesporazuma.

A da od Slovenaca naučimo kako da se nosimo sa Hrvatima na putu ka EU, možda pomalo u skladu sa mudrošću „sused mog suseda koji nije moj sused je moj prijatelj“?

Ali Vučićev poziv Kolindi Grabar Kitarović da poseti Beograd je dobra vest. Kao što je bila i uzdržanost Beograda na njene izjave, za promenu. Sada treba videti hoće li biti dobre volje i sa druge strane.