Rezolucija i strasti

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, istina, pominje „zaveru protiv Turske“ među izvesnim grupama u Nemačkoj, proziva nemačke medije, a turske službe tvrde da je Nemačka top destinacija za sledbenike Fetulaha Gulena, nekadašnjeg Erdoganovog saveznika, a sada arhineprijatelja. Pa ipak, želja za izglađivanjem stvari preovlađuje i u Berlinu i u Ankari, za šta svaka strana ima svoj interes.

Erdogan je proletos uspeo da se izbori da se prema njemu surova pesma nemačkog satiričara Jana Bemermana povuče sa javne televizije ZDF; Angela Merkel ga je tada razumela nazvavši pesmu namernim vređanjem (a zamenik turskog premijera Numan Kurtulmuš zločinom protiv čovečnosti). Sada je Erdogan razumeo Merkelovu. On je tražeći progon Bemermana branio svoj lik i delo pred biračima, a Bundestag je usvajanjem rezolucije o genocidu nad Jermenima obeštetio većinsku nemačku javnost koja je bila na strani satiričara.

Ankari je, navodno, važno to što Merkelova nije bila na sednici Bundestaga, kao ni šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer. Kako god, Turska sebi ne želi da dopusti svađu sa još jednom važnom državom. A ni Nemačkoj, zna se zašto, narušavanje odnosa sa Turskom nije u interesu.

Uprkos povremeno oštrim tonovima zvaničnika za javnost, Ankari je stalo i do obnavljanja odnosa sa Rusijom. Za turske medije je bilo zanimljivije to što je na nedavni Svetski humanitarni samit u Istanbulu došao izvesni ruski zvaničnik, na nivou nižeg od ministarskog – pošto je Putin iz poznatih razloga odbio da dođe – nego, na primer, dolazak Ban Ki-muna ili šefova pojedinih balkanskih država. Isto tako, u Turskoj je postojalo živo zanimanje za dolazak direktora izraelskog ministarstva spoljnih poslova Dore Golda na samit. Turska već neko vreme radi na mirenju sa jevrejskom državom, sa kojom je došlo do ozbiljnog spora posle incidenta Mavi Marmara 2010.

Benjamin Netanjahu se izvinio Turskoj još 2013. zbog pogibije turskih državljana u akciji izraelske vojske kod Pojasa Gaze, što je omogućilo dijalog. Sada ne bi bilo realno očekivati da se Erdogan izvini Rusiji zbog prošlogodišnjeg obaranja ruskog aviona F-16 i pogibije dvojice ruskih vojnika. Turska je nepokolebljiva u stavu da je postupila ispravno, ali nastoji da sa Moskvom izgladi spor, zašta je potrebno vreme.

Šta je nasleđe donedavnog turskog premijera, profesora Ahmeta Davutoglua? Strateška dubina kao praktična politika svakako. Koncept „nula problema sa susedima“ koji je formulisao odavno je prošlost. Umesto toga, Erdogan na represivan način sprovodi mir u kući, proširujući spisak svojih neprijatelja, kako bi uspostavio predsednički sistem. Pritom mu nije potreban suvišak neprijatelja spolja.

„Naš predsednik ima strast prema Turskoj i narodu“, kaže Davutogluov naslednik Binali Jildirim, koji objašnjava da je suština političkih promena pomiriti „pučističke ustave“ sa životnom realnošću. Taj cilj, koji znači prevazilaženje decenijskog nasleđa, Erdoganu i njegovim sledbenicima važniji je od nekih drugih, kao što je ukidanje evropskih viza za turske građane, a od istorijskih rasprava pogotovo.