Rusija na predstojećim izborima u Srbiji igra na sigurnu kartu, kao i Zapad. Takav zaključak proizlazi iz poslednje izjave Konstantina Kosačova, predsednika spoljnopolitičkog odbora ruskog Saveta Federacije. Kosačov je otvoreno rekao da vladajuća Jedinstvena Rusija podržava Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića, što je manje važno, i Srpsku naprednu stranku, što je od ključne važnosti.
Istina, SNS i Jedinstvena Rusija su još pre pet godina potpisale sporazum o međusobnoj saradnji – u vreme dok je vođa naprednjaka još uvek bio Tomislav Nikolić – ali od ove formalne veze za Rusiju je sigurno važnije to da će stranka koju sada vodi Vučić pobediti na glasanju 24 aprila. U trenutnom haotičnom stanju međunarodnih odnosa, bez obzira na njenu upitnu konsolidaciju intervencijom u Siriji, položaj Rusije je zbog pritisaka kojim je izložena od Zapada i dalje ranjiv.
To u slučaju Srbije znači da Rusija želi da očuva svoj uticaj na sadašnjem nivou, ako već nije izgledno da može da ga uveća. Očuvanje takozvane vojne neutralnosti Srbije svakako je ruski prioritet, o čemu svedoči i ono što su nedavno u Moskvi pričali ministri spoljnih poslova Dačić i Lavrov – prvi je obećao da Srbija „neće u NATO“, dok je njegov domaćin pred javnošću bio uzdržan.
Rusija po svoj prilici prelazi i preko toga da od privilegija za njeno osoblje u humanitarnom centru u Nišu – po ugledu na privilegije na koje je Srbija pristala za pripadnike NATO – izgleda nema ništa. Ali, iako i Lavrov govori da su odnosi Srbije sa NATO njena suverena stvar, da u nedavnom sporazumu Srbije sa NATO „nema ništa čudno“, dalje bi približavanje Beograda Severnoatlantskoj alijansi, koje posle izbora i u kontekstu željenog ubrzavanja pregovora sa EU ne treba isključiti, za Moskvu sigurno bilo nepoželjno.
U javnosti i van nje se govori o velikim pritiscima Rusije na Srbiju. Ako su oni, međutim, i toliko ozbiljni, pitanje je koliki učinak može da im bude. Puno se prašine podiglo oko pitanje koliko potrebnog crnogorskog zaoštravanja prema Moskvi i potonje ruske burne reakcije, pa vidimo da je Crna Gora ostala živa i zdrava. Srbija prema Rusiji ima potpuno drugačiji odnos, pa je logično i da Rusija do toga drži.
Lavrov je, „solidarišući“ se valjda sa Srbijom, podstaknut presudama Karadžiću i Šešelju, govorio i o potrebi zatvaranja Haškog tribunala. Ipak, Rusija takav stav ističe već godinama.
Razuzdanije se povodom slučaja Šešelj ponašao živopisni Dmitrij Rogozin, zamenik ruskog premijera, koji je na Tviteru toliko slavio oslobađanje lidera radikala da bi se moglo očekivati da ga, kad Putin jednog dana odluči da se povuče, kandiduje za predsednika Rusije. Uostalom, u januaru ga je na iznenađenje javnosti posetio u sedištu SRS. Nema sumnje da bi našoj velikoj braći bilo drago kada bi se Srbija „vratila korenima“, ali ove performanse Rogozina, kao i njegov čuveni poziv kosovskim Srbima od pre nekoliko godina da se presele u Sibir, pre treba tumačiti kao njegovu osobenost nego kao zvaničnu politiku.
Dakle, Vučić nema šta da brine. Sve ankete SNS-u daju astronomsku nadmoć, podržava ga Rusija, a i Zapad bez bilo kakve sumnje. Možda i „talentirani Kurz“ uspe da ubedi Hrvate da deblokiraju naše pregovore sa EU. Prilično lagodna pozicija za premijera. A Srbija ostaje „sidro stabilnosti“. Blago nama.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
