Ocena predsednika SAD Baraka Obame da je intervencija Moskve u Siriji u stvari borba Rusije, Irana i Asada protiv velike većine sirijskog naroda u skladu je sa američkim pristupom sirijskoj krizi. Od izbijanja rata 2011. za SAD nije bilo nikakve sumnje u to ko je kriv. Asad je, u ovakvom pojednostavljenom pristupu, i danas glavni i odgovorni za stanje u Siriji. Tek onda, Islamska država.
Istog se pristupa drži i Ujedinjeno Kraljevstvo čiji premijer ponovo Asada naziva kasapinom, kao i Francuska. Stav Nemačke nije sasvim jasan, s obzirom na protivrečne izjave zvaničnika. Kancelarka je najpre izjavila da treba razgovarati s Asadom, potom samo sa ljudima iz njegovog okruženja.
Moguće je da je većina „sirijskog naroda“ suprotstavljena Bašaru Asadu – Obama svojom konstatacijom želi pre svega da naglasi rusku podršku „tiraninu koji kolje sopstveni narod“ i time ocrni Moskvu.
Kakav je, međutim, stav većine Sirijaca prema snagama koje Sjedinjene Države nazivaju umerenom opozicijom, a Kremlj teroristima, nije jasno. To što one uživaju podršku Zapada ne znači da isto važi za stanovništvo, koje je etnički i verski vrlo izmešano.
Ni sirijske izbeglice koje hrle u Evropu uglavnom ne pitaju – što je donekle normalno – od koga beže. S obzirom na to da je najveći talas krenuo posle uspona Daeša (Islamske države), odgovor se nameće sam – ali nepotpun jer su milioni izbegli iz Sirije pre njegove pojave. Najviše se žale na prisilne regrutacije – a regrutuju svi, Asad, opozicija i džihadisti.
Pristup Rusije sirijskoj krizi je takođe rigidan. Za Moskvu je Bašar Asad jedina legitimna vlast – posle četiri i po godine rata i činjenice da sirijski predsednik kontroliše tek, otprilike, četvrtinu teritorije te države. Realnost na terenu, ako ništa drugo, dakle, čini apsurdnim rusko insistiranje na saradnji sa Asadom kao osnovi za zakonitu intervenciju.
Usred takve realnosti, Asad je prošle godine „pobedio“ na nekakvim predsedničkim izborima i započeo novi sedmogodišnji mandat (na vlasti je od 2000.) Ne treba smetnuti s uma ni to da Asada, pored zapadnih zemalja, ne podržavaju ni arapske države, niti Turska.
Šta je glavni cilj ruske intervencije?
Premijer Dmitrij Medvedev kaže da je to zaštita građana Ruske Federacije od terorizma. Uprkos podršci Asadu, restauracija njegovog režima na celokupnoj teritoriji Sirije je nemoguća. Da li je uništenje Islamske države cilj? Ako je to moguće učiniti iz vazduha, postavlja se pitanje – dok ruski mediji javljaju kako Islamska država „puca po šavovima“ i kako je „kraj blizu“ – zašto u tome, onda, dosad nije uspela zapadna koalicija. Podrška Irana ruskoj intervenciji, kao i zapadnoj, ograničena je.
Ako je cilj izlazak Rusije iz zapadnim sankcijama nametnute delimične izolacije, njeno nametanje kao svetske sile, u tome se uspelo. Banuvši u Siriju Rusija je postigla efekat šoka i proizvela sliku svoje sposobnosti – nasuprot nesposobnosti Zapada – da se iznenada pojavi i reši stvar.
Kratkoročno, nametanje takve slike jeste uspeh, ali brzo vojno rešenje – pobeda nad džihadistima – bila bi ravna čudu. Ako bi Rusi ipak napravili to čudo, zapadna koalicija bi se našla u vrlo neugodnoj situaciji – morala bi da ponudi objašnjenje zašto nije prva ostvarila tu vojnu pobedu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
